Izvor: Politika, 15.Feb.2010, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izazovi političkog filma
Bolivudsko-holivudski film „Moje ime je Kan” za aplauze i proteste, Polanski i Skorseze sa delima koje će uskoro gledati i Festova publika
Berlin, 14. februara – Berlin je okovan snegom, a armija akreditovanih filmskih profesionalaca svakodnevno proživljava svoj sopstveni „igmanski marš”, klizajući se više nego hodajući, do centralnih festivalskih dvorana na Potssdamer placu.
Srećom, te je u dvoranama toplo i u prva četiri festivalska dana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čak i prilično zanimljivo. Viđen je i novi film Romana Polanskog – „Pisac iz senke” (The Ghost Writer), stilizovani triler, svojevrsna autorova posveta Hičkoku, delo nastalo prema bestseleru Roberta Harisa, sa Pirsom Brosnanom, Ianom Mek Gregorom i Olivijom Vilijams u glavnim ulogama.
Prepuna projekciona dvorana bila je sasvim očekivani prizor. Reč je o velikom filmskom autoru, ali i čoveku koji trenutno svoje dane provodi u švajcarskom kućnom pritvoru čekajući na izručenje u SAD, gde je u toku ponovni sudski proces za „zavođenje maloletnice” (silovanje), počinjeno još pre četiri decenije, te je zbog ove pikanterije radoznalost bila dodatno pojačana.
Gledaoci nisu ostali razočarani. Naprotiv. Dopala im se intrigantna priča o profesionalnom piscu memoara (Ian Mek Gregor), koji je dobio unosan posao da rirajtuje autobiografiju bivšeg britanskog premijera Langa (Pirs Bronsnan), ali se brzo suočio sa činjenicom da ništa oko njega nije na svom mestu. Pisac „duh” otkriva da je prethodnik na njegovom poslu ubijen, da nepoznati ljudi pokušavaju da ukradu rukopis, da je bivši premijer „na tapetu” haškog tribunala zbog ilegalnog hapšenja islamista...
Iako se aluzije na Tonija Blera, na aktuelnu istragu o ispravnosti učešća Britanije u ratu u Iraku, na otkrića tajnih zatvora za islamiste i slično, tokom gledanja „Pisca iz senke”spontano javljaju, Polanski se ipak ne prepušta do kraja političkom filmu. Ostaje dosledan sebi i svojim stilskim preokupacijama, sigurno „gazeći” po njemu dobro poznatom tlu paranoidnog i klaustrofobičnog trilera, sa atmosferom proganjanja i izolacije.
„Pisca iz senke” koji će videti i publika beogradskog Festa (25. februara), u Berlinu su predstavila sva tri producenta, glumci Pirs Brosnan, Ian Mek Gregor i Olivija Vilijams i pisac Robert Haris. O sudskom procesu protiv Romana Polanskog nisu želeli da govore, ali su imali samo reči hvale o Polanskom kao reditelju radne perfekcije i velikog vizuelnog dara. „Polanski je poput majke koja vam stalno prigovara, ide vam stalno na živce, ali na kraju znate da je u pravu”, opisao je reditelja i njegov perfekcionizam glumac Mek Gregor.
I „Zatvoreno ostrvo”, novu filmsku sagu američke legende Martina Skorsezea, videće Beograđani na Festu (26. februara). U 148 minuta, ponovo sa svojim omiljenim glumcem Leonardom Di Kapriom (ovo im je četvrti zajednički film), Skorseze kreće u veliku i složenu avanturu kafkijanskog kriminalističkog filma, nastalog prema romanu bostonskog pisca Denisa Lehana (prema njegovoj knjizi „Mistična reka” i Klint Istvud je svojevremeno snimio film). „Zatvoreno ostrvo” je uzbudljiva priča o dva američka maršala – Tediju Denijelsu (Di Kaprio) i Čaku Olu (Mark Rufalo), koji su 1954. pozvani na udaljeno i pusto ostrvo, nedaleko od obale Masačusetsa, kako bi istražili misteriozan nestanak žene-ubice iz utvrđene zatvorske bolnice za lečenje duševno obolelih kriminalaca.
Obrt nastaje kada agenti otkrivaju da se nad zatvorenicima na ostrvu vrše medicinski ekperimenti, poput onih u nemačkim koncentracionim logorima, a radnja filma dodatno usložnjava flešbekovima iz ratnih iskustava i privatne nesreće glavnog junaka i zadiranjem u problematiku funkcionisanja „Huverove Amerike”.
I ovaj Skorsezeov film je poput velike i raskošne opere, samo što svi instrumenti u orkestru nisu podjednako dobro naštimovani i što je previše načetih tema za samo jedan film. U Berlinu, uz Skorsezea, borave i Di Kaprio, Ben Kingzli i glumica Emili Mortimer.
Kompleksan i politički provokativan je i film „Moje ime je Kan” Karana Džohara, koji je nastao iz producentskog zagrljaja Bolivuda i Holivuda. Iza njega kao pokretačka snaga, kao producent i glumac, stoji Šah Ruh Kan – mega zvezda indijskog komercijalnog filma, ujedno i jedan od najistaknutijih indijskih muslimana. Glumi Razvana Kana (insistira da mu se ime izgovara kao Han, duboko, iz grla), Indijca-muslimana koji se zatiče u SAD posle 11. septembra i koji je prinuđen da se nosi sa novim okolnostima u svetu.
Moje ime je Kan i ja nisam terorista – ponavlja glavni junak, koji se poput Foresta Gampa kreće po Americi u nameri da se lično predstavi predsedniku Bušu, upadajući usput u najneverovatnije situacije i velike nesporazume s obzirom i da je čovek koji boluje od Aspergerovog sindroma. I zato je, između ostalog, ovo film emocionalno visokih tonova i gorkog humora. Dobrim delom je i ljubavna romansa (Kanova partnerka je Kadžol, mega zvezda Bolivuda), ali i tragedija. Kako se bavi i talasom antimuslimanskih osećanja i akcija Amerikanaca, ali i iskricama netrpeljivosti između indijskih muslimana i Indusa (Hindu), te i osudom muslimanskog ekstremizma, izaziva kontroverze i u Americi i u Indiji. U Pakistanu i u mnogim indijskim gradovima, u kojima je počeo da se prikazuje paralelno sa evropskom premijerom u Berlinu, pred bioskopima se održavaju protesti.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 15/02/2010]
