Izvor: B92, 18.Avg.2015, 11:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intimni svet Arsena Dedića
Arsen Dedić bio je čovek za čiju umetnost granice nisu postojale, a njegovo stvaralaštvo ostavilo je veliki trag u pop kulturi bivše Jugoslavije.
Život slavnog muzičara ovekovečen je u dokumentarnom filmu "Moj zanat" čiji je autor reditelj Mladen Matičević. Prilikom gostovanja u emisiji “Kažiprst” prošle godine, Matičević je govorio o tome zašto je odlučio da film posveti baš ovom umetniku.
“Godinama sam želeo da snimim film o njemu i pokušao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sam da to uradim iz perspektive fana. Kao neko čiji je život Arsen Dedić pogotovo poslednjih godina prilično obeležio. Dugo sam imao tu ideju, uverenje, da je potrebno napraviti film o njemu, jer mislim da je on jedan od poslednjih velikana umetnosti na teritoriji bivše SFRJ. Vi danas nemate takve renesansne pojave kakva je bio Arsen. To je jedan nivo, drugi je taj što je meni lično njegova muzika jako puno značila i pokušao sam da iz perspektive fana pristupim i da napravim film koji će na neki način ostati kao spomenik njemu”, rekao je Matičević.
On je dodao da Dedićevu muziku vole žene svih uzrasta, a muškarci počnu da ga vole posle četrdesete.
“To je ono što sam lično osetio, a to su mi rekli i mnogi pametni ljudi. Ja sam jako zavoleo Arsena pole 40, a pre toga - pošto sam svoju mladost proveo u rokenrolu, on mi je bio neka figura koja je bila van mog vidokruga - znao sam neke pesme i poštovao sam to, ali nije mi bio toliko bitan. Kasnije, kada pređes 40. ti vidis da neko počinje da preslikava tvoj život, tvoje stanje i tvoje emocije i onda se zaljubiš u tu muziku – to je prosto neminovno”, istile Matičević.
Veliki umetnik za života rado je posećivao Beograd. U intervjuu za “Večernje novosti”, objasnio je svoju vezu sa prestonicom i govorio o mestima koja voli da poseti kada dođe u Srbiju.
“Za Beograd me veže dosta toga. Imam tamo dva ujaka koji imaju i svoje praunuke. Kao klinac dolazio sam tamo gore na Senjak, gdje mi je ujak bio predsjednik općine. Rođeni brat mi živi u Beogradu sa svojom sinovima i unucima. Inače, puno Šibenčana je bilo tamo. Čuo sam da je nedavno ponovno održana „Večer Šibenčana i prijatelja u Beogradu“, saznao sam iz „Šibenskog lista“ da je pjevala klapa Bonaca...
Prvi put u Beogradu počeo pjevati 1962.godine. Dolazio sam u Beograd ali nikad nisam prečesto koncertirao. Imao sam običaj da pravim jedan koncert godišnje i to u Domu sindikata, ta mi je sala veoma draga, i ponekad ljeti u Domu omladine. Što se tiče ostalih srpskih gradova rjetko u Novom Sadu, po jednom u Pančevu i Zrenjaninu, dva-tri puta u Subotici. Nikada u životu nisam puno koncertirao, ni ovo sad mi ne pada lako. Imam stanovite godine, stanovito zdravlje, stanovitu unuku, sve sam prošao...”
Dedić nije bio prihvaćen samo na Balkanu, njegova muzika osvajala je srca i van granica SFRJ.
“Radio sam sve do Rio de Žaneira, napravio sam devet višemesečnih ruskih turneja, sprijateljio se s njihovim velikim dirigentom Ludvikovskim. Konačno, Bulat Okudžava je zbog mene došao vozom iz Moskve u Šibenik, pa smo napravili noćni koncert. Sa Serđom Endrigom se nisam rastavljao i upravo pišem o njemu, na poziv njegove ćerke Klaudije koja radi veliku biografiju o tom neverovatnom umetniku. Tako je išao moj život”, rekao je Dedić za “Večernje novosti”.
Dedić ostavio je iza sebe 150 pozorišnih predstava i 100 filmova, što igranih, što dokumentarnih, a muziku je pisao i za brojne popularne muzičare, poput Josipe Lisac, Zdravka Čolića, Gabi Novak, piše hrvatski “Index”.
Tako je, na primer, malo kome poznato da je Dedić autor pesme "Zagrli me" Zdravka Čolića, nastale 1977. godine, koja se našla se na albumu "Ako priđeš bliže".
Iako je povezujemo s njegovom suprugom Gabi Novak, stihove je napisao Arsen, a muziku Kemal Monteno. Za aranžman je takođe bio zaslužan Arsen, a ovu pesmu iz 1982. godine znaju i mlađe generacije, piše "Index".
Pesma koja se našla i na albumu najvećih hitova Josipe Lisac takođe je Dedićevo delo.
Arsen je bio umetnik koji je proživljavao svaki otpevani stih. Kakvo je mišljenje imao o muzici u današnje vreme, koja je postala potrošna roba i kao takva izgubila emociju koja se nekada podrazumevala?
“Ujutru kad uključim televizor čujem samo jedan ritam i to traje do ručka. Nema promjene tempa, razumjete što vam hoću reć? Ne ja nisam protivu toga, pa ja sam prije dvadeset godina počeo radit elektronski. Koristeći elektroniku napisao sam mnoge teme za filmove i animirane filmove, ali elektronika ne može biti smisao nego pomoć. Prema tome, to je i vrlina jer elektronika donosi neke nove vrjednosti. Imaš masu kompozitora koje je elektronika proizvela a ne obratno, razumješ? Mora biti pismenost. Mora biti olovka i gu-mi-ca!
Autori gube svoj vlastiti autoritet, više ga ne razvijaju ili se više ne usude na njega služeći onome što će mu uređaj ponuditi. Velika je ovisnost mlađe generacije o tome. Ne znam ko mi se nije sve od tih mlađih obraćao sa molbom da im napišem nešto, s pravom ih pitam „gdje su vam generacijski autori?“. To je sintetska proizvodnja, ti ne možeš biti sintetski kompozitor. Možeš biti autorski pa sintetiku koristi ako ti je neophodna. Nisam, nisam sretan... pa pogledajte kompletna televizija je sintetizirana, politika je sintetizirana... Pogledaj, imaš ove razne komercijalne projekte. Imaš „javnu“ i ove „tajne“ televizije, ne znaš ko je gori. Trebali bi bar napisat upozorenje da sklonimo od dohvata djece.”
Koliko je muzika značila Dediću govori činjenica da se veliki umetnik nije predavao ni nakon penzije.
“Nema penzije za ovu vrstu profesije. Ja sam formalno u penziji već jako dugo, jeste da je mala i nikakva, ali neka ostane makar i takva. A radiću i dalje”, izjavio je Dedić u intervjuu za “Večernje novosti”.
.jpg)
