Izvor: B92, 05.Dec.2016, 13:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inge Apelt o detinjstvu, sinovima, glumi i fudbalu
Jedna od najvećih hrvatskih glumica u velikom biografskom intervjuu za Globus govori o najvažnijim ulogama svoje karijere, omiljenim glumačkim partnerima, strasti prema klasičnoj muzici, ali i fudbalu i vaspitanju sinova.
Inge Apelt (74) je od one sorte prekaljenih svetskih kraljica poput Vanese Redgrejv, Džudi Denč, Helen Miren, Glende Džekson...
Prijemni na zagrebačkoj Akademiji dramske umetnosti prošla je kod legendarnog Branka Gavele, zadovoljno je gunđao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << iz mraka, prekinuvši je usred kazivanja Krležinih stihova. Pedeset godina ostala je verna matičnoj pozornici Dramskog kazališta “Gavella”. Oblikovali su je najveći majstori teatra, filma i televizije: Dino Radojević, Božidar Violić, Ljubiša Ristić, Dušan Jovanović, Georgij Paro, Kosta Spaić, Slobodan Unkovski, Paolo Magelli, Zlatko Sviben, Antun Vrdoljak, Ivan Hetrich, Edo Galić, Krešo Golik, Krsto Papić, Vinko Brešan, Dalibor Matanić... I, naravno, oblikovala je ona njih. Ni u penziji ne miruje. Šeretski spremna na sve, brbljiva, ona žilavo opstaje na sceni i pred kamerama, tako i živi. Beskrajno borbena i dan danas.
Ona je ovogodišnja dobitnica Nagrade hrvatskog glumišta za životno delo. Intervjuisati Inge Apelt znači blagoslovleno od nje učiti o životu i stvaranju, pamtiti taj razgovor kao doktorat s kakve prestižne svetske katedre.
Kad smo dogovarali intervju, prvo ste izvrdavali, kao, “šta ću vam ja, nisam vam ja iz 21. veka”.
- Ozbiljno, što se tiče ovog veka, jedino me zanima kablovska televizija jer u ponudi imam klasičnu muziku, operu i balet. Ja sam celog života trošila novce putujući na gledanje operskih produkcija po svetu, pa sam onda kupovala svetska operska izvođenja kad su počela da se pojavljuju na VHS-u, naručivala sam direktno od izdavača, kasnije kad su ih producirali na DVD-u mnogo njih sam ponovo pokupovala i na tim nosačima, da mi što duže traju. Dakle, i bez interneta sam bila u toku. Tako da sad, pogotovo kad imam više vremena, svaki dan na televiziji pogledam jedno četiri-pet simfonija i tri opere ili baleta... I zato kad mi zvoni telefon, nema me, ne javljam se nikome. Jer želim da imam uvid kako se radi teatar u svetu, a to sam pre sve videla uživo, jer sam mnogo putovala. Sve novce što sam zaradila, a zaradila sam, ulagala sam u obrazovanje i putovanja.
Samohrana sam majka - podigla sam dvojicu sinova. Mlađi Dinko je dirigent i kompozitor, a stariji Duško je stopostotni invalid. Na početku su mi rekli da nikada neće govoriti, ali ja sam se borila. Progovorio je i završio je srednju školu. Ja sam ih obojicu svuda vukla sa sobom, kad god smo mogli, putovali smo po svetu i obilazili teatre, gledali velike predstave...
* Još uvek ste na sceni, iako u penziji. U “Gavelli” imate dve predstave na repertoaru... To jeste energija 21. veka.
- Da, igram... Ja sam se toj energiji lako prilagodila. Mene i kao gledaoca zanima samo živ, moderan teatar. Kulturu pratim dakle, ali tehniku ne, neću. Ne zanima me ni da slikam selfije, to je nešto prestrašno. Pa, ja sebe ne pogledam ni u teatru kad mi insistira šminkerka ili kostimografkinja: “Jao, gle kako ti stoji haljina, pogledaj kako genijalno izgledaš...” Ne pada mi na pamet da trošim očni vid. Za to kako si me obukla, za to ćeš dobiti kritiku, a mene baš briga... Evo, sad za ovu priredbu Nagrade glumišta ipak sam morala da tražim šta ću da obučem jer sam mnogo smršala, u poznim godinama sam obolela od celijakije, to vam ima ovaj Đoković od rođenja. To su ljudi koji ne smiju uzimati pšenična zrna... Znate li za tu bolest?
* Onaj neki đavo s glutenom?
- E, to. Mene su neka četiri meseca lečili kao da imam gastritis, pa su mislili da imam rak, mesec dana sam čekala gastroskopiju, da bi na kraju rekli da nemam nikakvu bolest. Onda je moj Dinko uporedio moje simptome na internetu i rekao: “Mama, pokušaj da ne jedeš hleb...” A ja mislim kako sad da ne jedem hleb kad sam dvadeset kila izgubila. Postoji lista šta smem da jedem. Postoji brašno bez glutena, pečem hleb od tog brašna i meni je sad sve okej.
* Kad pomenusmo Đokovića, vi celog života igrate na mreži, fajterski do kraja, bez kalkulacija.
- Istina, život me je tome naučio. Rođena sam u Osijeku, jer se moj otac iz Austrije doselio u Osijek, u vreme kad se Evropi već dogodio Hitler. Tata je došao na jednom divnom motoru i tamo se zaljubio u Hrvaticu. U to vreme držao je prodavnicu s električnom robom, štaubsaugerima, kvarc-lampama... Moja majka je rekla da ne želi da ide u Beč i tako su ostali u Osijeku. Kasnije sam joj znala reći: “Eh, da si išla, sad bih ja bila prvakinja Burgtheatera” (smeh). Imali smo pet kuća u Osijeku i šta sve ne. Mi nismo uopšte bili švapski nastrojeni, ali tata je hteo da bar jedno dete ima nemačko ime, brat i sestra su imali hrvatska imena i tako sam ja dobila ime Ingeborg. Čim je rat počeo, mi smo ostali bez svega, uzeli su nam sve. Strpali su nas u Aninu ulicu u neku ruševnu kuću. Jedino nam je ostalo nekoliko radija i kvarc-lampi u šupi... Kad sam u jednoj đačkoj predstavi igrala Kekeca, ja sam se definitivno zaljubila u teatar.
* Kako su roditelji gledali na tu vašu ljubav prema teatru, pogotovo kad ste odlučili krenuti na Akademiju u Zagreb?
- Mama je kriva. Posle rata smo bili ko crkveni miševi, bez ičega. Imali smo peć, ali često nismo imali šta da ložimo. Bilo nam je hladno, pa nas je mama vodila u pozorište da se grejemo. Poznavala je neku ženu u osiječkom HNK-u koja nas je puštala u poslednji red galerije... Ja sam išla na sve predstave, znala sam, recimo, sve opere napamet. Kad sam čula da su im potrebna deca za onaj zbor u “Carmen”, prijavila sam se i uzeli su me. Združila sam se s portirima. Jedina sam od dece dolazila sama, jer smo blizu stanovali. I onda mi je brat nacrtao šavove na čarapama i svi su mislili da ja imam moderne čarape sa šavom (smeh).
* Današnje instant potrošno društvo u deci uspavljuje takvu egzistencijalnu kreativnost?
- Da, znaju da budu površni i neobrazovani. Ništa ne čitaju. Moj stariji sin ne vidi dobro, ima veliki minus, ali čita mnogo. Sve ga zanima. I stalno uči. On svakog meseca potroši 80 evra na knjige. Ja mu kažem da će oslepeti, a on mi odgovori: “Bar ću pre toga stići sve da pročitam.” Još kad je išao u gimnaziju pre dvadeset godina, znao je da dođe kući sav iznenađen što neke njegove kolege čitaju skraćene lektire. A danas to imaju na internetu, “Rat i mir” u pet rečenica! I tako danas mladi čitaju lektiru, pojma nemaju. Pa onda deca tu u komšiluku kad me vide na ulici kažu: “Ide Đurđina mama!”, po onoj iz “Bibinog sveta”, a nemaju pojma kako se zovem. Dobro, to mi se događalo i kad sam radila “Kapelske kresove”, mene su pola života zvali Mara Lukšina.
* Što se bunite, Mara Lukšina vas je proslavila, briljantno ste je osetili.
- Dobro, ta serija mi nije bila mrska, naprotiv. Hetrih je bio sjajan reditelj i veliki intelektualac, a ta uloga je bila fantastična, tako dobro napisana... Ima mnogo glumica koje bi je sjajno odigrale... I dođem ja na more, a oni kažu - evo je Mara Lukšina. Ali ja se zovem Inge Apelt, a ne Mara Lukšina!
* Antun Vrdoljak vas je prvi razgolitio na filmu, na pojati ste se pohvatali s Borisom Dvornikom, baš onako partizanski.
- Da, to je bilo u filmu “U gori raste zelen bor”, jedva su me nagovorili. Doveli su prvo ženu s Likovne akademije, modela, da me dublira, ali nije to išlo... Ja sam verovala Vrdoljku, s njim i njegovim asistentom Krešom Golikom radila sam i svoj prvi film “Ljubav i poneka psovka” i sve su me naučili, ali sam rekla da se skidati neću, da ne dolazi u obzir. Pa me je onda i Boris nagovarao: “Ajde, idemo to da snimimo. Ni ja ne volim te scene, ali idemo...” i još mi je, da me ohrabri, rekao: “Znaš, imam ženu Dijanu koju obožavam i nikada je neću prevariti.” I stvarno je Boris bio divan za društvo, uvek je pevao i svirao gitaru, voleo je tu i tamo da popije, ali njega ženske uopšte nisu zanimale, a toliko su ga opsedale... Bio je predivan glumac - savršenstvo i smatram da je on najveći filmski glumac naših prostora. Koji god mi je savet davao, bilo mi je dosta jednom rečju da mi kaže. Najdraži moj prijatelj i kolega. Mnogo smo igrali zajedno.
* Kako ste sarađivali s Vrdoljkom? Rekao bih da imate suprotne karaktere, jeste li se “natezali”?
- Znate šta, Tonči je takav kakav je. Kad sam ga gledala na televiziji, on je bio potpuno drugi čovek nego kad radi. On je božanstvo kad radi - sve je podređeno projektu, a tako je nežan prema glumcu. Nikad ne viče na setu. Postoje reditelji koji urlaju: “Stooooooop!” a Tonči samo jednostavno kaže “Molim vas, kamera stop”, priđe glumcu i nežno šapne uputstvo, da niko ne čuje šta se njemu ne sviđa i ode. Volela bih da njega ljudi više znaju kao reditelja, a ne kao političara. Ja bih svim umetnicima zakonom zabranila da se bave politikom.
* E, to je dobra ideja.
- I Borisa Dvornika su uspeli da nagovore da uđe u Sabor. Rekli su mu da će imati platu a ne mora ni da dolazi, može da dođe kad hoće... Ej, čuj ti uputstva: “ne moraš ni dolaziti u Sabor!” Ja sam jednom, na samom početku karijere, zaspala i nisam otišla na svoju predstavu...
* Ajoj!
- Da, strašno... Snimala sam celu noć po snegu, kod Galića, seriju “Sam čovek” i kad sam došla ujutro kući umorna, dok sam sve završila po kući, okupala se, dobro najela, navila budilnik i zaspala... U pola deset naveče doletela su dvojica kolega iz predstave: “Inga, pa ti si prespavala predstavu...” Ja nisam ni budilnik čula, mislila sam da ću poludeti. Zeznula sam predstavu, to je bila moja prva predstava u pozorištu i još mi je partner bio Pero Kvrgić. Božanstven glumac, divan partner i kad sam došla u teatar Pero je bio strašno ljut i rekao mi je: “Da se ja pitam, ja bih vas sad izbacio iz pozorišta. Predstava je svetinja!” I ja sam tada cele godine plaćala kaznu zbog toga.
* Govorite o Molijerovom “Tvrdici” s kojim ste ušli u angažman u “Gavelli”?
- Da, celu prvu godinu imala sam najmanju platu i deset prvih godina sam imala najmanju platu u “Gavelli”. Igrala sam šta sam igrala, ali nisam mogla tek tako da dođem i odmah postanem zvezda.
* U “Tri sestre” glumite starog slugu Feraponta. Tada ste prvi put zaigrali muškarca?
- Kekec mi je prvi muškarac...
* Mislim u profesionalnom teatru.
- U profesionalnom da, sad prvi put igram muškarca.
* Šta ste rekli Slobodanu Unkovskom kad vas je vrbovao za Feraponta?
- Odmah sam pristala, jer znam kako Unkovski diše. On, Dušan Jovanović i Ljubiša Ristić apsolutno su najveći, to je za mene 21. vek. Oni su inovatori, oni su još krajem sedamdesetih radili predstave za 21. vek. Recimo, Jovanovićev “Tit Andronik” u KPGT-u, 1986, to je bio san snova... Igrali smo usred okruglog zida smrti, onog vašarskog. Rade Šerbedžija je igrao Andronika i vozili su ga na motociklu gore. Ja srećom nisam morala da se vozim na tom đavolu (smeh)... Igrala sam kraljicu Tamoru. I kad smo s tom predstavom gostovali u Meksiku, oni su tamo padali u nesvest kad su nas gledali. Pa, ja sam Meksiko Siti maltene znala kao i Zagreb, jer sam triput tamo bila po mesec dana... E, s te strane sam najviše profitirala u ovom našem poslu, obišla sam apsolutno celi svet.
* Još uvek volite fudbal?
- Ih, obožavam! Osim što gledam opere na televiziji, gledam i sav sport. Dok nije došao Mamić, pratila sam i Dinamo. Ne slažem se sa situacijom u Dinamu kad prodaju naše momke u inostranstvo. Mi bismo mogli da budemo prvaci sveta kao što su Amerikanci prvaci sveta u košarci.
* Pitam zato što ste 1990. s Ristićem i Šerbedžijom u Subotici radili Sofokleovog “Edipa” i u pauzama svaki čas trčali da gledate Svetsko prvenstvo u fudbalu.
- Da, i navijali smo između proba (smeh)...
* U genijalnom Ristićevom čitanju Jovanovićeve drame “Oslobođenje Skoplja” igrali ste Lenče, koja je postala jedan od trajnih nosećih stubova vaše karijere.
- Apsolutno. To mi je najdraža rola. Prvo smo igrali u Zagrebu, u produkciji CKD-a kao preteče KPGT-a. Igrali smo u jednom dvorištu, aplauzi su bili fenomenalni, publika nas je obožavala... Onda smo prešli u Beograd. Mnogo smo gostovali po Jugoslaviji. Gde god smo išli, to su bile ovacije, pa smo počeli da dobijamo silne nagrade i gostujemo u inostranstvu... I onda je jugoslovenski kulturni ataše u SAD-u rekao Ristiću: “Pa vi morate s tim doći u Ameriku!” Dali su nam novaca koliko je država imala, a mi smo uz to odlučili da se finansiramo i od prodaje ulaznica. Imali smo veliku turneju, obišli smo više od dvanaest gradova, Vašington, Njujork, Denver, Los Anđeles...
* Ameriku ste prvi put posetili još kao studentkinja u klasi Georgija Para.
- Da, 1966. Meni je to bio poslednji semestar na Akademiji, bila je to moja diplomska predstava s Parom, Brehtova “Opera za tri groša”. Ja sam igrala ženske, Rade je bio Maki Nož, igrao je i Đuro Utješanović koji je svirao na češalj (smeh)... Rade je svirao gitaru, a ja klavir, bili smo pravi bend. Oni su tamo bili fascinirani, koliko je to za njih bilo nešto novo. Smeštali su nas po studentskim kampusima, pa kad sam videla one silne automate za sapune, ej! Mi smo tada bili gladni studenti, ja sam čak na prvoj godini dobila tuberkulozu. To kad smo došli u Ameriku, bilo je kao da danas dođemo, šta ja znam...
* Na Mars?
- Baš tako, na Mars. I kad smo došli u Los Anđeles u čuvenu UCLA-u, imali smo tamo izvanredan uspeh. Rekli su doslovno da je to njima otkriće. Zatim smo stigli u Pasadenu, rekli su nam da ćemo ići u Pasadena Playhouse na predstavu naših kolega u kojoj igra Majkl Daglas, sin poznatog glumca Kirka Daglasa, i još nam objašnjavaju ako slučajno ne poznamo Ruse, da je to jedan ruski komad i zove se “Višnjik” (smeh)... Uglavnom, rekli smo da ćemo to pogledati. Dođemo tamo, a ono na dve hiljade mesta jedva pedeset gledalaca, među njima nas pet i Žorž Paro. Dakle, te glume... Bilo je to nešto prestrašno. Kako je to Majkl igrao ne bi moglo da prođe ni u našim amaterskim pozorištima. Posle smo čuli da mu je tata zakupio teatar, pa nek sin glumi. Mi smo izašli napolje i kad smo odigrali svoje, kaže nam Paro: “Deco, sutra idemo u Holivud. Pozvao nas je Bili Vajlder!”
* Da ste tada nahvalili Majklovu glumu i zbarili ga, možda bi vam krenula karijera u Holivudu?
- Ma, nisam ja nikog tamo barila (smeh)... Zato su za Radetom sve cure poludele. Ja nisam imala ni pristojnu haljinu, ali baš nas je bilo briga. A tamo u krznima dame dolazile da nas gledaju, ako zahladi kad zađe sunce. Možeš misliti što će u Kaliforniji zahladiti... Na kraju dođe nam Paro i kaže da su mu ponudili da ostane u Americi i predaje glumu i režiju na Univerzitetu u Santa Barbari. Mi svi uglas vičemo: “Pristani, naravno!” I odmah kad je preuzeo profesuru došao mu je Majkl Daglas i pitao ga da li bi mu on režirao Pirandelovog “Henrija IV.”. Posle u našem “Studiju” izađe tekst o tome kako je sin glumca Kirka Daglasa briljantno odigrao svoju prvu ulogu, a malim slovima je pisalo da je reditelj bio Žorž Paro. To je naš odnos prema kulturi i dan danas. Najvažnije nam je kakve haljine nosiš, kod kojeg dizajnera...
* Onaj lažni selebriti-status?
- Da, meni je to nepodnošljivo. Sve pogrešno što postoji na ovom svetu, ogleda se u zakonu u našoj državi. I nakon te Amerike dođem kući, a meni Boško Violić kaže da ću ući u angažman u “Gavellu”. Mislila sam da ću se srušiti, nisam uopšte verovala. Ja sam danima plakala kući jer sam znala da ta uloga u “Škrcu”, Marijane kojom svi manipulišu, nije za mene. Došla sam na prvu probu, bila sam 172 visoka, pa mi je partner rekao: “Nećeš valjda obuvati štikle...” Boško mi je dao uputstvo da probam to da odigram u falsetu i to sam grozno uradila. Kad je moja mama došla na premijeru, ja sam joj rekla: “Ništa mi ne govori, sve znam”, a ona je meni rekla rečenicu koju sam zauvek zapamtila: “Nikad više u životu nemoj dozvoliti da igraš nešto za šta sama misliš da nije za tebe.” Znate, druge mame bi rekle svojoj deci: “Pa krasno, pa divna si bila...” a meni je moja mama otvoreno rekla da sam bila grozna. Ta predstava je mnogo igrala i mnogo putovala, ali ja u njoj nikada nisam bila srećna.
* I da li ste posle uspeli da se držite maminog saveta?
- Apsolutno. Recimo, kad sam kod Petra Večeka igrala Majku Hrabrost, ja sam znala da je to za mene. Inače, ja nisam bila njegova omiljena glumica i kad je on došao za direktora “Gavelle”, ja sam mu rekla da mu je repertoar grozan. Mogla sam to otvoreno da mu kažem jer smo zajedno bili na Akademiji. Onda je on rekao: “Dobro, ti u njemu nećeš ništa igrati.” I tako je bilo. Ja sam iskoristila taj period kad nisam u Zagrebu ništa igrala da više radim u Subotici, kod Ristića. Veček je kasnije promenio mišljenje o meni i pozvao me da igram Majku Hrabrost. Ja koja u glavi imam Majku Hrabrost strašno sam želela da je igram. Kao i Jokastu kod Ristića, u “Edipu” o kojem smo govorili... Ja sam “Edipa” znala napamet, jer sam još pre statirala u njemu u “Gavelli”. Ristićeva vizija je bila da Jokasta ni za šta nije zainteresovana, samo blazirano nosi dostojanstvo tebanske kraljice. Predložio mi je sjajan štos da uopšte ne gledam partnera, ni u jednog, nego negde pored njih, u daljinu. Meni je to bilo genijalno i to je bio ključ za tu ulogu koja nije velika, ali meni je fenomenalna. Naravno, u glumi ti je partner zakon, moraš ga osetiti. Ima mnogo glumaca koje baš boli za partnera, misle, ja ću svoje uraditi a njima kako bog da... Ali, sve se dobije iz igre s partnerom, u teatru je partner najvažniji. Ako ti staneš na scenu tako da samo misliš o tome da li si dobro okrenut prema publici, da li se vidiš, kako ti stoji kostim... takvi glumci brzo propadaju. Mi danas nemamo mnogo baba među glumicama. Neke žene koje imaju šezdeset godina idu i pumpaju lice i hoće da budu mlade. Odbijaju da igraju babe, odbijaju da igraju male role... Ja sam u “Gavelli” odigrala nekih pedesetak uloga i to je bilo deset glavnih uloga, a ostale srednje i male role. A danas neke dame dopuštaju sebi da odbijaju male uloge.
* U životu ste prošli mnoge bitke za svoje sinove. Kod Matanića ste u “Finim mrtvim devojkama” ušli u naličje majčinske pozicije, u srce tame monstrum-majke koja u strahu za svog sina gubi kompas. Odmah ste zagrizli kad vam je to Dalibor Matanić ponudio?
- To je bio Matanićev drugi film, ja ga nisam poznavala. Jednog dana je došao meni na vrata i rekao da to radi. Ispričao mi je kako je producent prodao sve što ima i založio svoje privatni novac, samo da se ta priča napravi. Producentova žena je kasnije kuvala za ekipu, nismo imali ketering. Dakle, Matanić me je pitao da li bih ja to igrala. Otvoreno mi je rekao da je honorar nikakav - ja u životu nisam dobila manji honorar... A jako dobro sam naučila da se pogađam za honorar (smeh)... Dakle, Mataniću sam tada odgovorila da ću pročitati scenario i da ću se javiti. Čim sam to počela da čitam, ja sam znala da želim to da igram. Odmah sam znala i kako ću igrati tu ženu, jer ona je sve suprotno od mene. Ja sam prema svojim sinovima jako blaga. Dajem im sve - ja sam takva mama. Ono što je Prust napisao - “do pet godina su me samo učili šta ne smem...” - to mi je najbolja rečenica koju je napisao, jer to je mučenje deteta. Djcu morate da učite šta smeju. Nikad direktno govoriti deci: “To ne smeš”, nego moraš reći: “Ovako treba...” Mnogo ljudi misli da to nisu dobre metode, ali ja najbolje znam da jesu. Pa imala sam dete koje gotovo osam godina nije govorilo. Ja najbolje znam koje su to ljubavi kad ti je stalo da dete postaviš na noge. Ali ne pogrešnim metodama. Ova Olga u “Finim mrtvim devojkama” ona tog muža kojeg je moj Ivica Vidović igrao predivno (obožavala sam Ivicu, baš smo bili prijatelji nad prijateljima...), dakle ona svog muža nikada nije volela... Ona je primitivna. Apsolutni šef u kući. Sve je po njenom. Dakle to je podatak kakva je to žena. Drugo, uprkos svemu, kad bi moj sin napravio s*anje, ja bih ga sama prijavila, a ne kao ona: brani sina rukama i nogama čak i kad siluje. Jednu takvu kontra-majku sam htela da igram, jer to nisu majke, to su uništavači dece.
.jpg)
