Izvor: Politika, 11.Jun.2015, 22:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Imena prevodilaca se uvek zaborave

Prevodioci dele sudbinu svih koji pokušavaju da žive od svog rada – kaže Olja Petronić, dobitnica nagrade „Branko Jelić” za prevod romana „Doviđenja, tamo gore” Pjera Lemetra

Moja jedina ambicija je da prevodim dobre knjige, knjige koje će nekome nešto značiti – kaže Olja Petronić, ovogodišnja dobitnica nagrade „Branko Jelić“ za najbolji prevod sa francuskog jezika na srpski.

Priznanje, dodeljeno u kategoriji „Zreli doprinosi“ za prevod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << romana „Doviđenja, tamo gore“ Pjera Lemetra, (u izdanju „Čarobne knjige“), uručeno joj je na ovogodišnjim Molijerovim danima u Francuskom institutu, a osim nje nagrađen je i Sreten Stojanović, u kategoriji „Prva ogledanja“, za prevod „Studije o Galileju“ Aleksandra Koirea (u izdanju IK Zorana Stojanovića), dok je Vladimir D. Janković pohvaljen za prevod romana „Praznik u komi“ Frederika Begbedea (u izdanju Booke).

Na uručenju nagrade Olja Petronić je rekla da joj je prevođenje romana „Doviđenja, tamo gore“ bilo uživanje od početka do kraja i da ju je ova potresna i izvanredno napisana priča dirnula pre svega kao čitaoca.

– Najviše me je dirnula sudbina Eduara Perikura i činjenica da čovek, pre rata talentovan umetnik, a posle rata težak invalid, radije bira da inscenira sopstvenu smrt nego da se takav vrati u svet – dodaje u razgovoru za „Politiku“.

Prilikom prevođenja ovog romana imala je neprocenjivu pomoć samog autora, Pjera Lemetra, inače dobitnika Gonkurove nagrade 2013, koji joj je, kako kaže, pisao čim je saznao da će knjiga biti prevedena na srpski.

– U tom prvom javljanju, uglavnom mi je ukazao na mesta koja su mu posebno značajna i na kojima je važno preneti atmosferu i ton pripovedanja. Jedno od tih mesta je i atmosfera u centru za demobilizaciju, za koju mu je bilo veoma važno da bude dobro prenesena i na druge jezike. Zatim način na koji govori sveznajući narator. I kasnije mi je sve vreme pomagao da rešim posebno teške probleme i nedoumice – otkriva nam.

Olja Petronić se bavi prevođenjem petnaestak godina i svojim najvećim dometom smatra oko 40 do sada prevedenih knjiga, kao i to što su neki do tih prevoda dobro primljeni u stručnoj i široj javnosti. Radi kao književni prevodilac sa statusom samostalnog umetnika, a prevodi sa francuskog i engleskog. Trostruki je dobitnik stipendije koju Nacionalni centar za knjigu Ministarstva kulture Francuske dodeljuje etabliranim prevodiocima. U dva navrata, 2012. i 2014, bila je na rezidencijalnom boravku prevodilaca u Arlu, u Francuskoj, a u februaru 2015. u Rimu. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Prevodi uglavnom teoriju, ali ponekad napravi izlet u takozvanu lepu književnost, a redovno prevodi i stripove uglavnom za „Politikin Zabavnik“. Voli da radi na nekoliko knjiga istovremeno, jer je tako dinamičnije i veruje da tako vežba moždane vijuge. Osim prevođenja Lemetrovog dela, uzbudljivo iskustvo joj je bilo, kaže, i prevođenje „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorensa Darela. Uživala je i u prevođenju „Materije i pamćenja“ Anrija Bergsona, „Između zidova“ Fransoa Begodoa, zatim knjige „Crna koža, bele maske“ Franca Fanona, kao i u knjigama Mišela Fukoa i Pola Vena.

Živi od prevođenja. Ne voli da se pojavljuje u javnosti. Ne čini li joj se da je to danas izbor svih koji jednostavno žele da ostanu van javnog spektakla?

– Verujem da jeste, mada sam ja prosto po prirodi takva. Volim da se držim po strani, tako da nije slučajno što sam baš prevodilac – dodaje.

Kad je reč o položaju prevodilaca kod nas, kaže da je tačno da je on težak i da većina ljudi ne shvata kakav je to posao i zašto je važan, ali je svesna da prevodioci ovde dele sudbinu gotovo svih koji rade i koji pokušavaju da žive od svog rada.

– Mislim da je kod nas svaki rad, i intelektualni, i manuelni, potcenjen i nedovoljno plaćen – kaže Olja Petronić. – Ono što mi posebno smeta kada je reč o položaju prevodilaca jeste to što ljudi koji pišu i govore o prevedenim knjigama gotovo nikada ne navode imena prevodilaca, što je u najmanju ruku nekorektno.

Ona sama uglavnom ima pozitivna iskustva sa izdavačima. Jednom se, doduše, desilo da čak nije dobila honorar za knjigu koju je prevela, ali to su zaista izuzeci.

– Honorare većinom dobijam u razumnom roku posle predaje rukopisa, ponekad čak i odmah posle toga – dodaje. – Oni nisu adekvatni uloženom trudu, naročito kada se uporede sa honorarima prevodilaca u drugim zemljama, čak i u susednim, ali problem je što ni izdavači, naročito oni sa kojima ja uglavnom radim, nemaju prihode kakve imaju izdavači u drugim zemljama. To je deo jednog šireg problema koji ima veze sa odumiranjem nezavisnih knjižara, sa politikom otkupa knjiga i javnim nabavkama, sveopštim osiromašenjem, uništavanjem srednje klase koja tek što je počela da se oporavlja...

Ipak, da li smatra da neki poseban angažman samih prevodilaca u okviru Udruženja može doprineti njihovom boljem položaju?

– Naravno da može, ali angažman samih prevodilaca i Udruženja u tom smislu ne vredi mnogo ako nema angažovanja države, odnosno Ministarstva kulture, na primer da prilikom otkupa prevedenih knjiga, glavni kriterijum bude kvalitet prevoda. A koliko ja znam, nijedno Ministarstvo do sada nije pokazalo veliko interesovanje u tom smeru – zaključuje Olja Petronić.

Nastavak na Politika...