Izvor: Politika, 05.Dec.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima nade dok heroji podmeću leđa
Srpska tranzicija je klasičan primer kako se stvara robovlasničko društvo na brzinu. I na silu.
U okviru već renomirane edicije „Putevi” izdavačke kuće „Mono i Manjana”, objavljena je još jedna knjiga pripadnika književne grupe „Proza na putu” – roman „Viktorija” Marka Krstića. To je priča o ljudima koji žive u vremenu „posle Revolucije, koja se pretvorila u predstavu, o normalnom životu koji stoji iza kamere i čeka svoju repliku”. O gradnji jednog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mosta. Marko Krstić pisao je književnu kritiku za „Danas” i „Politikin” „Kulturni dodatak”, kao i za neke vodeće književne časopise, a jedan je od autora knjige „Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma” i „5. novembar”. Članovi grupe „Proza na putu” predstavili su u SKC-u ediciju „Putevi”, kao i rezultate konkursa za izbor najboljih novih, autentičnih i nezavisnih književnih ostvarenja.
Građenje velikog mosta, posao kojem smo svi u novije vreme svedoci, inspirisao vas je najpre zbog svoje simboličke snage. Neka značenja, međutim, osporavaju suštinsku ulogu mosta?
Most je jedan od najznačajnijih motiva u srpskoj književnosti. Ipak, za razliku od andrićevskog, moj most upućuje na razdvajanje, deobe, zablude i predstavlja paradigmu savremene Srbije i simbolički rezultat 5. oktobra. Mi smo već celu deceniju proveli na tom mostu koji besomučno gradimo, zatvarajući oči pred činjenicom da je veliko pitanje šta nas čeka na drugoj strani obale. I da treba dobro da razmislimo koja je cena ulaznice za raj. S druge strane, u romanu, most je mesto zločina i razdora između glavnih junaka.
I mi smo na pola puta, zaglavljeni, nedovršeni, tuđi, kaže vaš junak. Kada smo tačno postali takvi?
Onda kada smo prihvatili da smo se „kao društvo ogradili nesposobnošću da, bez tuđe asistencije, promenimo bilo šta, i to samo onda kad to neko zahteva od nas”. To i jeste jedna od osnovnih misli glavnog junaka romana, Mihajla. Zaglavljeni u kolektivnoj konfuziji, nedovršeni u promenama i reformama, tuđi sebi i nepoznati drugima, uz podršku političkih i medijskih moćnika, životarimo u Domanovićevoj Stradiji. Ne Basarinoj.
Veliki novac namenjen gradnji mosta „opran je” volšebno, a osuđen je nevin čovek. Kao u robovlasničko doba, i ova građevina uzima ljudske žrtve, jedna je i junakov rođeni brat, idealista, posvećenik. Da li takvi najpre stradaju?
Srpska tranzicija je klasičan primer kako se stvara robovlasničko društvo na brzinu. I na silu. Nekoliko ljudi poseduje sve, a narod po inerciji i dalje veruje da će država da zapuši sve rupe. A šta radi država? Nesposobna za suštinske promene, stimuliše svoje građane da se zadužuju. I mladim generacijama poručuje da je ovde i dalje važnije koga znate, a ne šta znate da radite. U tom smislu, svi smo žrtve te velike građevine. U romanu, Petar simboliše sve one koji su posvećeni poslu i koji uistinu veruju da je stručnost ispred politike, da se našalim s ovim predizbornim sloganom. Njih vodi ideal, smisao, ideja, vera... Ti ljudi svakako postoje, ali su negde skrajnuti. Oni si bolji i lepši deo Srbije koja ih, umesto afirmacije i podrške, ponižava i tera da i dalje odlaze iz zemlje. Ipak, sve dok god postoje heroji koji poturaju svoja leđa za opšte dobro, ima nade. Makar bili i „uzidani u most” kao što je Petar. S tim uverenjem pisan je ovaj roman.
Vaš roman formalno prati liniju kruga, počinje snovidnim slikama petooktobarskog prevrata, tako se i završava, dok drugari koji su kao studenti protestovali zajedno sada podmeću jedni drugima. Kako to objasniti?
Zlo je univerzalno, ali čini mi se da je u ovom slučaju to, ipak, odraz urušenog sistema u kojem je korupcija postala savršen mehanizam. S druge strane, ja sam hteo da napravim korak napred i da tranziciju ne posmatram samo kroz društveni sistem, već i kroz svoje junake, koji su svi u nekakvoj svojoj ličnoj tranziciji. Ovo je roman o sudbinama ljudi koji su bili učesnici i svedoci 5. oktobra. I o tome gde su i šta rade nakon deset godina demokratije.
Mediji su ti koji propagandom od arhitekata prave kriminalce, od pevačica uzore – to je jedan od uzroka. Prikazujete i posledice – dečake koji su već kriminalci?
Činjenica je da mediji promovišu model koji nam život pretvara u estradu. Šta drugo i da očekujemo od društva u kojem su pevačice, rijaliti performansi i nalickani političari uzor?! Nedostatak kulturnog modela i zloupotreba tradicije dovode nas do toga da mladi ne prepoznaju nasleđe i zato pokušavaju da ga prevaziđu kroz globalne trendove i uniformnost. A zapravo, da bi se nešto modernizovalo, potrebno je da se krene otpočetka. Perspektiva je retrospektiva.
Ipak, ima i svetlih tačaka u vašem romanu, ljubav je jača od istorije, kaže junak (zaljubljen u „pobedu” – Viktorija). Da li stvarno verujete u to?
Viktorija znači puno toga – ona je, s jedne strane, ironizacija petooktobarskog poleta, a s druge, pobeda junaka koji kroz ljubav i normalan život pokušava da pronađe svetlo. Želim da verujem da je tako.
Pripadate raznolikoj grupi mladih pisaca „Proza na putu”. Koje je to mesto do kojeg vode svi ovi različiti putevi?
Srećan sam što mogu da kažem da pripadam grupi pisaca koja je oslobođena isključivosti i stereotipa, i koja nastoji da našu književnost razvija i u 21. veku. Društvo Vladušića, Kecmanovića, Stojiljkovića, Malovića, kao i deo pisaca i kritičara naše generacije, daje mi nadu da mostovi ipak služe da bi se nešto povezalo i spojilo. Zato se naši mostovi i grade – iz potrebe da zdrav kulturni model prenesemo na drugu obalu. Jer, kao što kaže Petar u romanu, „Most je vera...”
Marina Vulićević
objavljeno: 06.12.2011.
