Izvor: Politika, 17.Jul.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Hitler je voleo operu „Rijenci“
Dženifer Vilson je svoj moćni, voluminozni sopran smestila u takođe voluminoznu figuru, što ne bi zadovoljilo stroge estetske principe kompozitora koji je zahtevao lepotu i glasa i stasa
Specijalno za „Politiku”
Bajrojt – Opera „Rijenci“ Riharda Vagnera stigla je u Bajrojt zaslugom lajpciških umetnika: slavnog Gevandhaus orkestra i operskog hora u „Oberfrankenhale“ (koja podseća na naše hale, „Pinki“ i „Arenu“), a ne u svojevrsno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „svetilište Vagnerove muzike“ – „Festšpilhaus“, gde se prikazuje 10 njegovih kasnijih opera. Muzičko vođstvo bilo je povereno Kristijanu Tilemanu, starom bajrojtskom znancu, koji diriguje predstavama na čarobnom zelenom brežuljku – Festšpilhausu, a naslovnu rolu dočarao je Amerikanac Robert Din Smit, fenomenalni bajrojtski Tristan. Publika iz gotovo celog sveta ispunila je ogromni prostor „Oberfrankenhalea”, sa 3.500 sedišta, gotovo do poslednjeg mesta.
Opera je nastajala tokom trogodišnjeg Vagnerovog boravka u Parizu, koji je bio veoma težak. Izdržavao se radeći klavirske izvode, korekture muzičkih edicija i pišući članke za časopise pod uticajima stila Hofmana i Hajnea. Tu je upoznao Berlioza, Lista i Halevija, i mada je pisao „Rijencija“ pod ogromnim uticajima francuske tzv. velike opere. Adolf Hitler čuo ju je kada mu je bilo 15 godina; bio je oduševljen i mnogi smatraju da se identifikovao sa likom „poslednjeg tribuna“ (što je podnaslov opere) koji je živeo u Rimu sredinom 14. veka.
Bajrojtsko-lajpciški „Rijenci“ „zgrabio“ me je od prvih taktova, od čudesne dobro poznate Uvertire, pisane u sonatnom obliku, gde solo truba svira jedan jedini ton – kamerton A, koji se dinamički menja (od pianopianissima do forte i povratka u pp) – što je najmanji mogući motiv, redovno citiran u udžbenicima o muzičkim oblicima. On je misteriozan i uzbudljiv, boja zvuka trube izaziva vojničke i herojske asocijacije, a dužina trajanja daje osećanje dostojanstva i strahopoštovanja u očekivanju budućih događaja.
Maestro Tileman dirigovao je sedeći ovu obimnu partituru sa pet činova koja je u originalnoj postavci trajala više od šest sati, ali je prilagođena današnjem nestrpljivom slušaocu, svedena na polovinu. Orkestar nije bio pokriven (na čemu je Vagner, kao i Modest Gretri pre njega, insistirao), verovatno usled nemogućnosti da se u hali uspostavi „orkestarska rupa“ , mada sjajnom orkestru, koji je savršen čak i u dugim lagama piana – to nije smetalo; naprotiv, bilo je predivno slušati ga, jer u Vagnerovim operama i jesu najbolji fragmenti vezani za orkestarske replike. U režiji Matijasa fon Stegmana i savremenim kostimima Tomasa Kajzera čuli smo izvrsnu Dženifer Vilson, koja je svoj moćni, voluminozni dramski sopran smestila u takođe voluminoznu figuru, što ne bi zadovoljilo stroge estetske principe kompozitora koji je zahtevao lepotu i glasa i stasa. Opera je pisana (još) sa numeričkim podelama (od čega je Vagner kasnije odustao, u korist prizora), sa široko razvijenim belkantističkim arijama koje često u završnicama imaju horske replike. U njoj je snažno prisutan princip žrtvovanja koji se u 19. veku smatrao vrednijim i od ljubavi same. U „Rijenciju“ sestra se žrtvuje za brata – što je bilo poznato i u antičkoj grčkoj tragediji, jer, kako i naša izreka kaže – „najveća je ljubav sestre za bratom“ – i Irena polazi da podrži brata, u smrt, ostavljajući zaljubljenog Adrijana, odličnu mecosopranistkinju Danijelu Sindram (što je svojevrsni ostatak baroknog obožavanja pevača – kastrata, koji su i kasnije koristili mnogi kompozitori, Mocart u „Figarovoj ženidbi“, Johan Štraus u „Slepom mišu“, Doniceti u „Viva la Mamma“).
Neke elemente „Rijencija“ Vagner je koristio i u narednim delima: ženski hor iza scene na početku drugog čina – kao ženski oktet u „Svadbenom maršu“ iz „Loengrina“, velika arija Rijencija iz prvog čina veoma podseća na Loengrinovu i poslednjeg, završna horska apoteoza na veličanstveni hor „Wach auf“ iz „Majstora pevača“, mračna scena na početku četvrtog čina na tristanovsko „carstvo noći“.
Gordana Krajačić
objavljeno: 18.07.2013.
