Izvor: Blic, 12.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hoćeš pesmu, vrati batine
Hoćeš pesmu, vrati batine
Volim muziku, a Wiesbaden ima mnogo radio-stanica, na kojima možeš da čuješ i ono što si voleo u mladosti. Pripremim doručak, srećna što uz jutarnju klopu, mogu da podjem na nostalgično putovanje u prošlost. Po prvim taktovima prepoznam Šerbedžiju, spremnog da po milijarditi put zamoli Ines, da ne ferma godine. Ni njegove, ni svoje. Očekujući Radetov umilni glas i ono čuveno -ne daj se Ines…umalo se ne udavih zalogajem, kad grubi muški >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glas, kao iz Hičkokovih filmova, ufura (u muziku) ispred Radeta i grubo saopšti – SLUŠATE RADIO…FM. Posle njega, krenu Rade svoju priču, ali džaba - i on i Ines i zeleni autobus, koji se godinama ruši niz jednu čuvenu Wiesbadensku padinu, nošen jesenjim vetrom u svako godišnje doba. Premrla od straha, nije mi pomoglo ni što je dotičnoj (Ines), gazdarica negde zbrisala i što je njena soba prazna. Od onog momka mi se oduzele noge. Sve i da sam htela, nisam mogla pre Radeta da stignem, na već poznatu adresu, u Proleterskih brigada trideset i devet. Bar da me smirio apaurin koji sam zveknula, da zaboravim onog gada, koji mi s rane zore, pokvari plezir povratka u mladost – samo tri minuta da budem Ines i da osetim to lepo zadovoljstvo nežnosti i prijateljstva, koje ostaje nakon ljubavi - ukoliko imaš posla sa civilizovanim čovekom, kao što je Rade. Znam da će mi neki muzički urednik, koliko sutra ispuniti želju da Šerbedžiju kašnem iz svog života (negde na Jadranskoj obali) i da on nežno (umesto mene) zaključi -još malo šetnje uz more i gotovo…Sudeći po ovom drskom momku, koji u pesmu ufurava bez najave, Wiesbadenskim likovima, rastanak bih morala da crtam. Tako bi on na kraju romanse dobio od mene sliku. A ja, umesto pesme - batine.
