Izvor: Blic, 25.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HRT
HRT
Kablovska velikodušnost televizijske ponude omogućava, između ostalog - barem preko mog provajdera - uvid u nekoliko lokalnih TV programa, ponešto iz RS i oba programa nacionalne hrvatske televizije. HRT 1 i 2 možda nisu superiorniji od ovdašnjih TV kanala u apsolutno svim segmentima (njihov informativni program ne zanima me ništa više od našeg, mada je ono što uhvatim od polemičkih političkih emisija profesionalnije i manje prostačko), ali oblasti u kojima se jednostavno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne možemo meriti jesu dečji i igrani program. Svako prepodne na HRT 2 posvećeno je deci predškolskog uzrasta, na u ovim krajevima gotovo zaboravljen način: neposredno, duhovito, neopterećujuće poučno, zabavno. Autori i glumci serija kakva je, recimo, 'Žutokljunac' pristupaju poslu bez trunke prenemaganja karakterističnog za pogrešno postavljene programe za decu, a kompletna shema je vrlo promišljeno i funkcionalno postavljena: nijedan segment ne traje predugo, nijedna forma nije iritantna, a sinhronizovane strane emisije se bezbolno prepliću sa onima sopstvene proizvodnje.
Ne postoje, takođe, ni na jednoj ovdašnjoj televiziji emisije koje se mogu postaviti rame uz rame sa HRT-ovim urnebesnim serijama 'Bitange i princeze' i 'Povratak upisanih', niti se ijedna kolažna zabavna konstrukcija može meriti sa 'Shpitzom', koja, uz pomoć sjajnih voditelja, nedeljom uveče rezimira (pop)kulturnu sedmicu. Ne postoji urednik poput Aleksandra Kostadinova (koga se sa zadovoljstvom sećam još iz prošlog veka) kome je, u skladu sa talentom i sposobnostima, omogućeno da napreduje, razvija se i u kontinuitetu beleži ozbiljne rezultate. Zašto je tako? Odgovor grade tri reči: volja, energija, motivacija.
Antipiratski autogolovi
Usred leta, kad se najmanje očekivalo, neki Beograđani su otkrili zapušteni, a nekada mitski bioskop mnogih dečačkih godina, '20 oktobar'. Posle dužeg vremena u ovom prostoru se ponovo pojavio Brus Li, zahvaljujući dosetljivosti tvoraca beogradskog letnjeg festivala Belef. Uz nekoliko kopija iskopanih iz laguma Jugoslovenske kinoteke, priređeno je i takmičenje današnjih sledbenika pokojnog klasika kung-fu veština, dodeljene su i neke nagrade, među njima i ona za najprodorniji urlik, i kad je sve prošlo, sutradan se pustoš ponovo uselila u 'bioskop naše mladosti'. A on, kao i mnogi drugi, je, tako se javno tvrdi, žrtva nabujale piraterije. Ima je i u većim gradovima razvijenog sveta, ali tamo postoje i pozitivne inicijative, na koje se u nas i ne pomišlja.
Najpre, iako u nas bioskopska kultura, odnosno negovanje navike i potrebe da se film gleda u za posebne prilike zamračenim prostorima, ima sve manju podršku, dolaze još opasnije navike. Osnovni pojmovi filmske kulture nisu ušli u naše nastavne programe od osnovnih škola sve do studija humanističkih nauka. Niti to ikome ne pada na pamet. I upravo oni koji su najdirektnije pogođeni uličnom piraterijom, uvoznici filmova, kao da se nadmeću ko će brže i za bagatelniju cenu izbaciti diskove sa filmovima. U zemljama EU cena zvaničnom izdanju filma na disku nije niža od deset evra. A u nas? Novinski kiosci su preplavljeni filmovima čija cena je tek nešto veća od dva evra, a ovih dana jedan uvoznik prodaje komplet od šest filmova kultnog filmskog autora Pedra Almodovara za manje od 600 dinara. Ovom cenom po filmu dosegnuta je tek trećina redovne bioskopske ulaznice, pa i diska koji prodaju pirati. Ako se tako smislilo uništenje piraterije, u redu, ali nas ova naopaka strategija podseća na narodnu priču o Cigi koji je zbog vaške zapalio čitav jorgan.
