Izvor: Blic, 31.Dec.2016, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorčin Stojanović GODINA NESTANKA
Nećemo zaboraviti ovu godinu, godinu Smrti. Umirali su i važni i dragi, oni koji su oblikovali naš svet, i još uvek to čije svojim postojanim prisustvom. Umirali su i oni važniji nego draži, i njihov je udeo u onome što živimo ogroman.
Mogli smo ne voleti neke ljude, ali im nismo mogli odreći veličinu. Mogli smo nekima odricati veličinu, ali nismo mogli ne voleti.
Smrt umetnika, jer o tome je ovde reč, proizvodi onu večitu frazu o velikom gubitku. Nevolja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s tom oveštalom mišlju jeste u tome što je – tačna. Zbilja je svet bez nekih ljudi drugačije mesto. Jedna od svrha umetnosti, ma koliko se mi branili od toga ili bili ubeđeni da je baš suprotno, jest i da oblikuje naš svet, čak i onda kad nečiju umetnost ne volimo ili ne razumemo. Ona je, međutim, tu, i ti ljudi su tu. I kad ih nema, a osobito kada ih nestane toliko mnogo u tako malo vremena, svet više nije isto mesto.
To je veličina umetnosti u odnosu na istoriju. Istorija je tek zbirka događaja, uistinu onakvih kakve priča Šekspirov ludak, i zbilja ne znače ništa ti događaji – osim što utiču na naše živote trajno. Ali, nestanak nekih važnih ili dragih umetnika, čini da se praznina oseća kao fantomski ud: nešto je tu, ali ne znamo šta je, nevidljivo je i formalno nefukcionalno.
Trebalo bi zaboraviti ovu godinu. A jasno je da to nije moguće. Ona, zapravo, nema kraj. Baš kao što je Nobelovac (i ovde molim lektora da ne interveniše, mora velikim slovom!) odustao od poslednjeg stiha u „Čovek dade ime svim životinjama“, opisujuću onu životinju koja puzi kroz travu pored jezera.
Guje su nas jele ove godine. Sad ćemo se plašiti i guštera.
(Ovaj tekst je objavljen u okviru redovne kolumne "Bez šećera" Gorčina Stojanovića koja izlazi petkom u "Blicu")
.jpg)
