Izvor: Politika, 17.Feb.2013, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glumci nisu moji najbolji drugovi
Od našeg specijalnog izveštača
Berlin – Nikada nisam bio preterani posvećenik glume, već sam više radio kako bih živeo život koji želim. Glumac kao Al Paćino živi za glumu.
Što se mene tiče, postoji nešto u mom pristupu glumi, neki osećaj nedostatka značaja u tome što radim, što je zapravo zdravo, kaže slavni britanski glumac, oskarovac Džeremi Ajrons (1948), koji je na 63. Berlinalu predstavio film „Noćni voz za Lisabon” Bilija Ogusta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << adaptaciju istoimenog bestselera Paskala Mersijea.
Dobitnik Oskara za ulogu u filmu „Ukidanje sreće”, voljen zbog uloga u filmovima „Misija”, „Svanova ljubav” i „Ukradena lepota”, posle saradnje u filmu „Kuća duhova” s Bilijem Ogustom je ponovo posle 20 godina, u filmu u kojem igra profesora latinskog koga jedan incident vodi u Lisabon gde upoznaje junake knjige koja ga je fascinirala, nekadašnje pripadnike pokreta otpora portugalskom diktatoru Salazaru. U razgovoru za „Politiku”, Ajrons otkriva u kom društvu voli da se kreće, za šta se zalaže i ima li romantika veze s godinama...
Kakva to uloga treba da bude da biste je prihvatili?
Mora da bude interesantan lik, ali i reditelj treba da bude neko s kim želim da radim.
Oba ova uslova su u „Noćnom vozu za Lisabon” zadovoljena – i interesantan lik i reditelj s kojim ste već radili?
Jednostavno, nisam mogao da odolim. Sa Ogustom sam radio pre tačno 20 godina u filmu „Kuća duhova”, veoma ga cenim , a lik Rejmunda Grigorijusa kakav je bio napisan u scenariju sugerisao je pravu stvar. Scenario mi se dopao i pre nego što sam pročitao originalnu Mersijevu knjigu, jasno je bilo da će to po strukturi biti neobičan film, romantičan i snažan istovremeno. Uz to, snimanje u Lisabonu! Ko bi tome odoleo!
Šta je to što je za vas najprivlačnije u liku Rejmunda?
To što je on čovek čija se aktivnost uglavnom odvija u njegovoj glavi, u njegovom misaonom procesu, što znači da sam bio primoran da glumim od malo do ništa. A, glumci uvek vole da rade mnogo. Ograničavati sebe traži mnogo discipline. Međutim, to i jeste dobra stvar za mene, jer nisam previše disciplinovan iako sam srećan sa svojom profesijom. Za mene je privilegija rad s ljudima kojima se divim i nadam se da ću kao glumac neprekidno biti suočen s novim izazovima.
Džeremi Ajrons i Dubravka Lakić
Da li vam je bila važna dobra hemija između Bilija Ogusta i vas?
Naravno da je sjajno ako je hemija dobra, ali mnogo je važnije kada reditelj i glumac žele da naprave isti film i kada su na istoj strani. Slučaj ovog filma zasnovanog na knjizi, na filozofskim idejama pisca, na drugačijem odnosu prema životu, bio je težak zadatak. Ali, i Ogust, i ja, i svi ostali sjajni glumci u filmu bili smo stalno na istoj strani. Zajedno, reditelj s velikom empatijom i mi glumci koji smo bili tu da mu omogućimo da stvori atmosferu u kojoj je priča ispričana. Kao glumac ja samo radim ono što mi se kaže i što se od mene očekuje. Nisam tu da se suprotstavljam rediteljima.
Rejmund Gregorijus je čovek na životnoj prekretnici, dosadni profesor latinskog, napušteni muž, pomalo izgubljeni muškarac bez razmišljanja seda u voz i odlazi u nepoznato. I vi ste sposobni da učinite isto?
Ja nisam kao Gregorijus! Ne mogu tek tako da odem, ima mnogo onih o kojima treba da brinem. Nisam sam, ja sam porodični čovek. Mogu da razumem Gregorijusova iskustva i osećanja koja moj lik ima, ali on nije bliži meni nego bilo koji drugi lik koji sam igrao. Kada glumim, mnogo više saznajem o drugim ljudima, nego o sebi. Učim o različitim obrascima ponašanja, s kojima lično nije nužno da se složim, ali ih ne osuđujem. Međutim, dok sam bio u tridesetim godinama, prošao sam iskustvo koje je dovelo do prekretnice u mojoj karijeri. Ostavio sam jedan film, pa onda još jedan, jer nisam osećao posvećenost. Takva odluka me je mogla koštati karijere. Srećom, nije se to dogodilo, a u meni je ostao taj osećaj da sam gospodar sopstvene sudbine.
Svideo vam se filozofski koncept Mersijeove knjige?
Izuzetno, jer sam i iz knjige i tokom snimanja filma mogao da naučim da je važno ono kako završimo svoj život i kakvu energiju za sobom ostavljamo. Da li ostavljamo ljude ogorčene ili srećne, što su nas poznavali i bili deo našeg života. Važno je kako živite i kako organizujete život, kako utičete na ljude oko sebe. To i mog Rejmunda vodi kroz lisabonsku priču o životu i smrti Amadea de Prada, pisca knjige koju drži u džepu u kojoj je sabrana istorija revolucije protiv portugalskog diktatora.
Film je i romantičan, je li teško biti romantičan i izvesnim godinama?
Nije, romantičnost nema veze s godinama već sa životom! S pristupom životu da vidite ono najbolje u svemu. Život uvek ima i lepotu. Romantičnost u izvesnim godinama je čak suštinskija.
Vaš Rejmund je trebalo da bude izgubljeni švajcarski profesor koji ne diže ništa teže od knjiga, a u jednoj sceni lepo se vide vaši definisani bicepsi?
Oh, hvala, ali verujte da mi nije bila namera da paradiram svojim bicepsima niti posebno šta radim da bih ih imao.
Možda su porasli od jahanja, jedrenja i sportova koje volite?
Najverovatnije. Kad god mogu uživam u jahanju, naročito jedrenju, a još više u druženju s tim ljudima jer to je sjajan svet. Ne družim se mnogo s glumcima. Glumci nisu moji najbolji prijatelji.
Ali, svakako neke od njih poštujete i volite?
Najviše Pitera O’Tula zbog njegove divljine, magičnosti i keltičnosti. Lorensa Olivijea zbog njegove hrabrosti, a vama sigurno manje poznatog Ralfa Ričardsona zbog moći koju je sa sobom nosio. Njega gledati u pozorištu bila je prava magija. Jednom je tokom predstave, zaboravivši tekst, počeo da kašljucka, da se vrpolji i mumla, da bi na kraju povikao: „Ima li ovde doktora?”. Iz sale se stidljivo javio jedan, da bi mu Ričardson sa scene doviknuo: „Doktore, daj mi lek i spasi me od ovog dosadnog komada!”.
Glumcu nikada nije dozvoljeno da se plaši neuspeha?
I neuspeh je u redu, ali je važno biti neustrašiv i davati u svojim perfomansama sve što imaš. Citirao bih stih iz poeme Kristofera Loga: „Dođite do ivice. Možemo pasti. Dođite do ivice. Previsoko je! Dođite do ivice! I oni dođoše, a mi gurnusmo. I oni poleteše”. U tome je stvar, čak i moj Rejmund, koji veruje da je život predodređen, mora da ima hrabrosti da promeni sopstveni i zato se usuđuje da okrene leđa svom gradu i otputuje za Lisabon.
Više volite evropske produkcije od američkih?
Evropski film se još uvek snima više radi umetnosti, a američki radi novca. U Americi se više brinu šta drugi misle, kako ih vide, u čemu ja ne mogu baš sa uživanjem da učestvujem. U Evropi je glumačka igra raznorodnija, meni bliskija.
Zašto sve manje snimate u Engleskoj?
Zašto me ne zapošljavaju?
Televizijska serija o Bordžijama?
Posle velikog uspeha kažu da će biti nastavaka. U SAD ima sve više dobrih pisaca koji su u stanju da naprave milione, što je dobro.
Radili ste mnogo na promociji dokumentarnog filma „Trashed”, „Otpadnuto”, o globalnom problemu štetnog otpada?
Da, i dalje na tome radim, putujem s tim filmom i učestvujem u debatama, zato što smatram da treba da edukujemo ljude koliko je ekologija važna i koliko je važno reciklirati plastičnu ambalažu. Kažu da je reciklaža skupa jer se troši ogromna energija. Glupost! Plastika je opasnost i treba se odreći plastične ambalaže, promeniti svakodnevne navike ljudi i tada bi svi mogli da imaju korist. U San Francisku se reciklira čak 85 odsto smeća! Taj grad je sjajan primer. U Njujorku, recimo, samo 15 odsto, a u Velikoj Britaniji stvari tek počinju. Reciklaža, ukoliko se sve radi čistom tehnologijom, može čak da donese dobru zaradu i zato je važno uključiti u celu ovu priču i bogate finansijere, kako bi im zarada bila motiv za čistiju planetu.
Dubravka Lakić
objavljeno: 17/02/2013
.jpg)
