Izvor: Blic, 25.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Film i Država
Film i Država
Lenjin je, navodno, kazao kako je film najvažnija umetnost, i Ejzenštajnu je bilo omogućeno da napravi izvestan broj remek-dela. Naručena umetnost cvetala je uz podršku države, a to što su, pod istim političkim okriljem, nastajali vrhunski filmovi i običan agit-prop šoder, to je bila stvar individualnog talenta i đavolske prirode filma, kako bi to rekao Živojin Pavlović, prvi moralista srpskog filma. Njemu se pripisuje i misao o tome kako za film nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << amoralno uzeti pare od bilo koga. To je u velikoj meri bilo tačno u dobu mekog (ili tvrdog, sasvim svejedno) totalitarizma.
Stvar istorije, međutim, zauvek se promenila. Kada bi Tarkovski sada hteo da napravi 'Rubljova', ne bi mogao bez kompjuterske grafike. Svi oni polugladni statisti što su se za čanče mlakog pasulja valjali po blatu oko onog zvona, sada bi morali biti kompjuterski generisani ili plaćeni prema pravilniku sindikata. Tako je to u normalnom svetu. Samo u totalitarizmu možete dobiti besplatno armiju statista. Ili armiju vojnika.
Potonji, bulajićevski model tadođe je iscrpljen. U večitom zagrljaju filma i države, od Ratka Draževića do aktuelnog ministra finansija, kao u dugom i lošem braku, menjaju se sredstva, ali ciljevi ostaju isti. Filmadžije bi da nešto snime, države bi da osvoje neki politički poen.
Jednom, možda, neko će smisliti takozvanu kulturnu strategiju, pa će, na toj osnovi, napraviti izvestan broj zakona, te će kinematografija biti utemeljena u realnosti, a ne u voluntarizmu ministara u frci od reizbora i autorskoj spremnosti na (samo)ponižavanje.
Hleb nasušni
'Zemlja izobilja' reditelja Vima Vendersa
Petnaestak godina nakon harizmatičnog 'Neba nad Berlinom', već smo izgubili nadu da se nemački autor Vim Venders (l945) može približiti svojim dometima iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ali, posle nekoliko promašaja i pretencioznih traktata o modernom svetu (ostavljam po strani lepe dokumentarce 'Lisabonska priča' i 'Buena vista social club') Venders u novom filmu 'Zemlja izobilja' (godina proizvodnje 2004, trajanje 119 min.) nudi dramatičnu ljudsku priču smeštenu u Los Anđeles posle rušenja čuvenih njujorških tornjeva. Ima u ovom delu elemenata dokumentarnog svedočenja o Americi utonuloj u paranoju i strahove od svega što u jednom trenu deluje preteće i konspirativno, o porušenom američkom snu i izneverenim utopijama.
Devojka Lana (Mišel Vilijams) dobila je od preminule majke, koja je zbog liberalnih ubeđenja godinama živela u Aftici i Izraelu, amanet da uspostavi vezu s ujakom koji je najgore godine vijetnamskog rata proveo u specijalnim jedinicama. Lana pronalazi posao u svratištu 'Hleb nasušni', među odbačenima i gubitnicima. Film počinje kao intimni dnevnik koji ona saopštava elektronskom prepiskom prijatelju u Izraelu, a slika sveta u koji uranja građena je jezikom ličnog, ispovednog kazivanja. U paralelnom toku upoznajemo njenog ujaka Pola (Džon Dil) koji luta gradom u ofucanom kamionetu opremljenom mašinama za osmatranje, sa zadatkom da prepozna moguće teroriste i zaverenike. Njegova jedina veza sa svetom je prijatelj koji s kompjuterom živi na nekakvom smetlištu. Iznenadna smrt jednog Arapina ispred sirotinjskog svratišta, kojeg je Pol danima pratio, spojiće Lanu i ujaka koji će dugim putovanjem ka pokojnikovoj rodbini (sa njegovim lešom) konačno uspeti da uspostave odnos bliskosti i razumevanja.
Taj drugi deo filma u vidu klasičnog 'roud muvija' podseća na možda najbolje Vendersovo delo 'Alisa u gradovima' (l974). Naravno, konačna otkrića su neočekivana, ali apsolutno u skladu s njihovim oprečnim ideološkim predubeđenjima. Venders ovaj put nije otkiro Ameriku, ali je ubedljivo pokazao kako ona danas živi sapeta svojim imperijalnim snovima i zaboravom proklamovanih ideala. Ubedljivim i autentičnim jezikom Venders je prikazao dve ljudske sudbine, bez ijednog suvišnog kadra i prenaglašenog zaključka.
Susret
Sara Kejn 'Razneseni', režija Đurđa Tešić,produkcija BDP
Srpsko pozorište je najzad došlo u neposredan dodir sa delom dramatičarke Sare Kejn koja je veoma uticala na savremene dramske tokove. Taj, bez pejorativnog značenja, istorijski susret protekao je u znaku pozorišta. Jer kada je reč o značaju same predstave 'Razneseni', na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, najpre je posredi bio srećan sticaj okolnosti. Ova predstava je, naime, srećom zakasnila. Da je ovaj komad odigran pre desetak godina, kada je odigrana i svugde u svetu (1995), ili nešto kasnije, sasvim sigurno bi imao više izvanpozorišnog značenja, s obzirom na razne, često oprečne informacije koje bi izvesno uticale na percepciju priče o zlu koje vlada svetom i koji Sara Kejn želi da ispriča . Ovako, 'Razneseni' predstavljaju pravu pozorišnu poslasticu oslobođenu izvanteatarskih slojeva, i omogućavaju uvid u ono što ona želi da pita.
A tu je naravno reč o direktnim pitanjima koja ne poznaju kompromis niti žele da budu razmatrana. Junaci komada 'Razneseni', naime, predstavljaju sliku našeg doba u kome više nije reč o tamo nekom svetu koji je zao. Zlo i zločin nisu samo preplavili svet, oni su ušli u sve prostorije, sve sobe, podrume, u sve tajne odaje kojima raspolaže današnji savremeni svet, i to ne samo posredstvom televizije.
Posebno zanimljivo u najnovijem ostvarenju mlade rediteljke Đurđe Tešić, međutim, jeste činjenica da je njoj pre svega bio cilj da se ovim komadom bavi na nivou ispitivanja njegove formalne strukture. Ona, naime, komad ne razmatra iz ugla dvoje ljudi koji se ne podnose i koje iznenada posećuje ratnik (sa prostora bivše Jugoslavije) koji ih zlostavlja svojim doživljajima.
Umesto toga, Tešićeva traga za strukturom komada srazmernom teatralizacijom razvoja odnosa u komadu i rastu tenzije. Od realističnog prikaza odnosa jednog skota prema svojoj retardiranoj devojci predstava prerasta u stilizovanu sliku zla kada u nju bane ratnik. Umesto bombi i bukvalnog raznošenja, sve se završava nemim samoubistvom.
Veoma zanimljivu ulogu, punu razumevanja za namere rediteljke i njen otklon od uobičajene interpretacije, čak i više od toga ostvarila je Paulina Manov koju je s promenljivim uspehom pratio Boris Komnenić i, sasvim u stopu, Danijel Sič.
