Izvor: Politika, 21.Avg.2015, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa tretira Bosnu kao koloniju
Priča o 500-godišnjoj mržnji nacija na Balkanu potpuna je budalaština. Kapital je ovde morao ući, a jedini način da se promeni vlasnički sistem koji je postojao bio je rat
Dokumentarni film „Jedan dan u Sarajevu” prikazuje kako je u tom gradu izgledao 28. jun prošle godine, dan stogodišnjice atentata Gavrila Principa na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Reč je o mozaiku sastavljenom od snimaka građana Sarajeva i njegovih posetilaca koje je nagrađivana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rediteljka Jasmila Žbanić uobličila u celinu. Kao odgovor na poziv da mobilnim telefonima i foto-aparatima zabeleže događaje toga dana, dobila je 40 sati materijala od amatera, ali i od profesionalaca. U razgovoru za „Politiku” rediteljka objašnjava zašto je tek mesec uoči 28. juna minule godine odlučila da napravi ovaj dokumentarac, premijerno prikazan u takmičarskom programu 21. sarajevskog filmskog festivala: „U to vreme sam u Nemačkoj radila postprodukciju filma ’Otok ljubavi’ i kad sam došla u Bosnu, bila sam šokirana da se od obeležavanja godišnjice atentata pravi takva vrsta parade, koja uopšte ne priznaje realnost Sarajeva. Ulaže se dva miliona evra u nešto što je nametnuto potrebom spolja. Da ne bih samo kritikovala, napravila sam svoju akciju, a to je da vidim šta je život Sarajeva tog dana. Nešto sam očekivala, a nešto me iznenadilo”.
Šta ste očekivali, a šta vas je iznenadilo?
Bilo mi je zanimljivo koliko taj događaj za neke ljude ima još uvek vrlo emotivnu važnost, na primer za daljeg rođaka jednog od pripadnika „Mlade Bosne”, koji pred kamerom plače dok polaže cveće kao da se to danas desilo. Onda ljudi iz Irske koji smatraju da je za njihov život bitno da budu tog dana u Sarajevu, do Austrijanca koji kaže „dragi bivši i budući sugrađani”. Još uvek nas tretiraju kao neku svoju koloniju.
Na šta ste mislili kada ste, posle projekcije, rekli da su neke stvari u Sarajevu 2014. iste kao i sto godina ranije?
Problemi su vrlo slični. Na primer, Bosnu još uvek tretiraju kao koloniju, kao monetu za potkusurivanje velikih sila. Krene kriza u Ukrajini, odjednom se Nemačka zainteresuje za Bosnu, a do tada ih nigde nije bilo. Drugo što je izašlo iz filma jeste koliko nismo raščistili sa nekim činjenicama naše prošlosti, koliko su one stvar ideologije i interpretacije. Zato sam i koristila scene iz igranih filmova o atentatu, jer se kroz to vidi kako pojedine ideologije tretiraju isti događaj. U filmu Veljka Bulajića, Ferdinand pada kao pokošen, dok je u austrijskom filmu dostojanstven i kad je pogođen, kao da ga ništa to ne dotiče. Svaki detalj je obojen ideološki i to je ono čega se još uvek nismo rešili.
Kad govorite o ideologiji, u filmu se ispoljava dilema koja je prošle godine naročito naglašavana – da li je Princip terorista ili heroj. Može li se uopšte njegov čin posmatrati tako crno-belo?
Nisam za crno-bele interpretacije. Jedna od stvari koja me je i navela da napravim ovaj film jeste razmišljanje kako bi bilo dobro da imamo slike svakodnevnog Principovog života, kako mu je majka živela, šta je jeo, kako se oblačio... To su važne stvari, da Principa doživimo u celini, da bismo danas mogli da razumemo njegov čin.
U jednoj sceni vi, posle koncerta Bečke filharmonije u Većnici, tražite od visokog predstavnika Valentina Incka da pogleda kroz prozor i da vidi ljude koji protestuju protiv trošenja novca za obeležavanje godišnjice atentata i njihov transparent „Ponovo smo okupirani”, a on vam sve vreme govori kako ih ne vidi. Šta međunarodna zajednica danas ne vidi u Bosni?
O tome bih satima mogla da pričam. Valentin Incko je jedan klovn koji predstavlja politiku EU prema BiH. A suština te politike jeste krčenje puta za prodor vlastitog kapitala. Priča o ratu je priča o ekonomiji. Za mene je priča o 500-godišnjoj mržnji nacija na Balkanu potpuna budalaština. Naravno da se i mrzimo i volimo, ali to nije ništa drugačije od onog kako se mrze Nemci i Francuzi, pa ne ratuju. Kapital je ovde morao ući, a jedini način da se promeni vlasnički sistem koji je postojao bio je rat.
--------------------------------------------------------------------------------------------
Da sam Izetbegović, hodala bih pored Vučića u Srebrenici
Kako komentarišete poslednje događaje u procesu pomirenja između BiH i Srbije, konkretno prisustvo Aleksandra Vučića komemoraciji u Srebrenici i posetu Beogradu članova Predsedništva BiH?
Za mene je izlečenje bolja reč od pomirenja. Treba da pitamo jedni druge šta ti leči ranu, a ne da dodajemo so na ranu. Posete i komunikacija jesu put ka tome, ali sebe ne identifikujem sa političarima. Ljudi koji su trenutno na vlasti mene ne predstavljaju, kao ni njihovi postupci. Da sam bila na mestu Bakira Izetbegovića, hodala bih pored Vučića u Srebrenici. Ako je već došao, bila bih tu da kažem da je on moj gost.
