Izvor: Politika, 29.Okt.2013, 21:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emigranti su ljudi koji umiru od straha
Često kažu da se intelektualci ne oglašavaju kada je situacija delikatna, ali ja smatram da sam u svojim romanima napisao kakvo je stanje sada u Makedoniji, kaže pisac Ermis Lafazanovski
Hrapeško pokušava da osvoji prostore slobode. Poreklom je iz Makedonije, nomad, pikaro koji svoju sreću traži u svetu. Ovaj Balkanac kreće na put kao vinogradar, zaustavlja se u srednjoj Evropi i sticajem okolnosti počinje da se bavi staklarskim zanatom. Ni od čega ne beži, samo ide >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trbuhom za kruhom. U knjizi o seti i lutanju, o njemu piše makedonski pisac Ermis Lafazanovski u romanu „Hrapeško“ koji je objavila „Geopoetika“ u prevodu Rista Vasilevskog.
– Na Hrapeška je uperen prst sudbine. On na putu uči o umetnosti i životu Evropljana, ali na kraju života shvata da osim tog iskustva koje akumulira u duhu, on ništa više nema. Pita se da li je sve to vredelo, da li je trebalo da odlazi, i zar nije mogao da uspe u svom okruženju – naglašava Ermis Lafazanovski, dodajući da je istraživao gde su u 18. i 19. veku bili centri staklarske umetnosti da bi svog junaka baš tamo poslao: u Istanbul, Bagdad, Teheran, Jerusalim, mesta gde figure od stakla nisu bile samo u svakodnevnoj upotrebi, već su predstavljale uživanje u lepom.
Nijedna knjiga Ermisa Lafazanovskog nije naišla na uspeh kao ova, prevedena u Sloveniji, Hrvatskoj, Poljskoj, Rusiji, a pre ovog romana objavljivao je mahom parodije na opšte društveno stanje.
– U „Romanu o oružju“ pisao sam o tome kako su svi u svetu naoružani do zuba, a oružje pisaca samo je pero. Često kažu da se intelektualci ne oglašavaju kad je situacija delikatna, ali ja smatram da sam u svojim romanima napisao kakvo je stanje sada u Makedoniji. To će možda biti dokument posle 20 godina, i ne bih da se izjašnjavam o politici – ističe Lafazanovski, koji je u romanu „Plemić“ parodirao ljude koji grade lažne rodoslove tražeći svoje korene tamo gde ih nema, kako bi potvrdili svoj praistorijski identitet ili rodbinsku vezu sa Aleksandrom Makedonskim.
U najnovijem romanu „Istorija ljudi koji su umrli od straha“ Lafazanovski piše o detinjstvu i sebe naziva „detetom manjina“. Njegov otac je politički emigrant iz Grčke, majka Mađarica, Ermis se rodio u Rumuniji, nosi grčko ime, a piše na makedonskom.
– Došao sam u Makedoniju s 12 godina, u jedan sasvim nepoznati svet. Nisam izlazio iz kuće i zatvorio sam se u sebe. Postao sam introvert i možda sam zato počeo da pišem. Pokušao sam da opišem te godine. Kada ste emigrant, ne počnete odmah da živite odlično. Prvih deset godina osećate strah, ne prihvataju vas dok se kulturološki ne prilagodite sredini. „Ljudi koji su umrli od straha“ zapravo su svi oni pojedinci koji su sedamdesetih godina 20. veka našli pribežište u Jugoslaviji. Bilo je tu Čileanaca, Grka, Vijetnamaca, onih koji su bežali od diktature u svojim zemljama da bi se zatekli u tranzitnom centru u Skoplju. Osetio sam tu atmosferu koja je i danas kod nas slična zbog brojnih azilanata – naglašava ovaj pisac.
– Na konkurs makedonskog Ministarstva kulture javi se blizu deset odsto albanskih pisaca koji mahom opisuju život Albanaca na selu. Mi ne čitamo njihova dela jer je malo prevoda sa albanskog na makedonski. Imamo dva udruženja pisaca: Udruženje pisaca Makedonije, i Udruženje nezavisnih pisaca, koje opstaje tržišno, bez subvencija države. Kada sam počinjao, socijalistička književnost bila je prevaziđena i zato mi je u pisanju vodilja bila čista dosada. Vraćao sam se klasicima, sve više Borislavu Pekiću, jer takvih majstora proze više nema. Rado citiram Bašlara – da knjigu treba pročitati tri puta da bismo je dobro razumeli.
Naš sagovornik radi u Institutu za etnologiju i antropologiju u Skoplju, instituciji gde su angažovani istraživači vlaškog, romskog, albanskog, turskog, srpskog folklora.
– Pre deset godina otišli smo na teren u Kumanovski region i svako je beležio deo o manjinama: kakvi su im običaji, pripovetke, svadbe, tradicije. Kasnije to publikujemo i ne bavimo se politizacijom ove oblasti. Međutim, u Makedoniji sve manje sredstava se odvaja za humanistike nauke, pa zavisimo i od toga koliko novca dobijamo za naše projekte.
M. Sretenović
objavljeno: 30.10.2013
.jpg)
