Izvor: Politika, 05.Sep.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Elegija Evropi i žitije bostonskog gangstera
Dok Aleksandar Sokurov u „Frankofoniji” slavi umetnost, Luvr i tekovine civilizacije, reditelji holivudskih filmova stavljaju na znanje – započeli smo novu trku za Oskara
Venecija, Lido- O, da. Veliki je umetnik taj Aleksandar Sokurov, ruski reditelj, scenarista, snimatelj, montažer, producent. Dokaza za to je mnogo, a ovaj poslednji u vidu elegično-filozofskog, istraživački dubokog i vizuelno raskošnog filma „Frankofonija” – prikazanog na 72. Mostri u glavnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << takmičarskom programu gde je za „Fausta” pre neku godinu već osvojio „Zlatnog lava” – doveo je publiku do ushićenja.
Teško je opisati „Frankofoniju” na malom prostoru i u malo reči. Ali, evo, da probam. Reč je o dokumentarno-igrano-eksperimentalnom filmu, zapravo – po dubini bogato zgusnutoj autorovoj meditaciji o pariskom Luvru i ulozi umetnosti kao suštinskog duha onoga što zovemo civilizacijom. O statusu Luvra tokom Drugog svetskog rata. O dramski neizvesnom odnosu između njegovog ratnog direktora, legendarnog Žaka Žožara i njegovog prisilnog „mentora”, visokog nemačkog oficira grofa Franca Volfa-Meterniha što su zajedno spasili mnoga umetnička blaga u Francuskoj (držeći ih podalje od očiju najčuvenijih tadašnjih „kolekcionara” – Hitlera, Gebelsa i Himlera), dok su na ruski Ermitaž padale nacističke bombe, a vredne slike nestajale netragom...
Ovo je i film o Evropi toga doba u kojoj Francuzi i Nemci sarađuju uz međusobno poštovanje civilizacijskih (i umetničkih) tekovina. O Napoleonu čiji su povratci iz ratnih pohoda punili pariski Luvr umetničkim blagom. O Marijen koja kao duh šeta muzejom i uzvikuje mantru „sloboda, jednakost, bratstvo” što samo uslovno važi za sve, dok Sokurov po dubini u različitim slojevima ove vanvremenske elegije pronalazi mesta i za slike Čehova i Tolstoja na samrtničkim posteljama, za imaginarno prijateljstvo sa kapetanom broda što po divljem moru prevozi umetničko blago uporno, do potonuća... Uz sve to je i puno metafora i vizuelne raskoši i bogatstva palete tonova i teksture, koju samo Sokurov (uz direktora fotografije Bruna Delbonela) može da postigne na ogromno zadovoljstvo gledaoca. „Frankofonija” je po tome bliska Sokurovljevoj „Ruskoj barci”, po tretmanu autentične umetnosti „Faustu”, a tematski i filmu „Moloh”... Još jedan fascinantan film Aleksandra Sokurova.
I dok se ruski autor slavi svetsku i evropsku umetnost i portrete ljudi koji su živeli pre nas, američki reditelji što su sa svojim holivudskim filmovima stigli na 72. Mostru, uglavnom su zagledani u ono što se može nazvati početkom trke za Oskara. Na Lidu priređuju evropske premijere, pakuju kofere i sele se u Toronto gde će na festivalu koji počinje 10. septembra prirediti ono što se zove severnoamerička premijera na kojoj oskarovska euforija i zvanično započinje.
Džoni Dep kao Džejms Vajti Baldžer u filmu „Poslednji gangster” Skota Kupera
Na venecijanskom Lidu oreol potencijalnih osvajača nominacija za Oskara imaju filmovi: „Everest” Baltazara Kormakura (otvorio festival), „Zveri bez nacije” („Beasts of No Nation”) Kerija Fukunage, „Reflektor” („Spotlight”) Tomasa MekKartija, „Danska devojka” („Danish Girl”) Toma Hupera i „Poslednji gangster” („Black Mass”) Skota Kupera.
Fukunaga u „Zverima bez nacije” (u konkurenciji) bavi se filmski već mnogo puta eksploatisanom temom afričke dece-ratnika, ali za razliku od filmova „Beli materijal” Kler Deniz ili „Veštice rata” Kim Ngijen on to čini prilično ravno i neinventivno, uglavnom pokazujući eksploataciju dečije nevinosti u svrhu „ispravnog rata”...
U takozvanom društvenom angažmanu znatno je ubedljiviji film „Reflektor” Tomasa MekKartija (van konkurencije), koji je na Lido doveo velike zvezde poput Marka Rafala, Majkla Kitona i Rejčel MekAdams. Oni tumače likove članova redakcije „Boston globa” zahvaljujući čijem je istraživačkom radu raskrinkana pedofilija u bostonskoj nadbiskupiji, na videlo izašao ogroman skandal, uzdrmana Katolička crkva u SAD, što je na kraju rezultiralo i osvajanjem Pulicerove nagrade. MekKartijeva režija je hladna i distancirana i to je problem „Reflektora”, koji je u celosti baziran na istinitim ličnostima i istinitom događaju...
Istiniti događaji i istinita ličnost iz savremene američke istorije inspirisali su i Kuperov film „Poslednji gangster” („Black Mass” – crna misa, aluzija na đavolove sledbenike koji nikada ne prisustvuju misi), u kojem je Džoni Dep u ulozi Džejmsa Vajtija Baldžera – najtraženijeg američkog kriminalca sedamdesetih godina prošlog veka, gradskog predatora sa kompleksnim odnosom sa FBI. Uz Depa u ovom žitiju bostonskog gangstera igraju i impresivni Džoel Edžerton (kao FBI agent Džon Konoli), ali i Britanac Benedikt Kamberbač kojeg je naša publika zavolela kao modernog (televizijskog) Šerloka Holmsa. Džoni Dep u Veneciji izjavljuje: „Odavno sam pronašao zlo u sebi, prihvatio sam ga i mi smo dobri prijatelji”, odgovarajući na pitanja italijanskih novinara : „Kako ste uspeli da odigrate istinitu, veoma zlu i nasilnu ličnost?”...
I još jedan potencijalni oskarovac – Huperov film „Danska devojka” (u konkurenciji), zasnovan je na istinitoj ličnosti. Na danskom slikaru Ajnaru Vegneru koji je 30-tih godina prošlog veka bio prva transrodna osoba koja je promenila pol, postavši zanosna Lili Elb. Ulogu Ajnara Vegnera alias Lili Elb izvanredno tumači Edi Rejmend, koji je svoju veštinu vanserijskih transformacija već pokazao u filmu „Teorija svega” u liku Stivena Hokinga. Zbog Rejmenda vredi gledati ovaj, inače, pomalo dosadan i prestilizovan film...
.jpg)
