Izvor: Politika, 15.Maj.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekstravagantno, bučno i dugo
Lurmanova hiphop verzija „Velikog Getsbija” verna duhu, ali ne slovima i tonu Ficdžeraldovog romana, a Leonardo Dikaprio bliskiji je građaninu Kejnu nego Robertu Redfordu
Kan – Beskrajna ekstravagancija! Tako se u najkraćem može opisati film „Veliki Getsbi” Baza Lurmana, sa kojim je sinoć, pod nagomilanim kišnim oblacima nad Kroazetom, najsvečanije moguće počeo 66. Kanski filmski festival.
Ta nova Lurmanova filmska ekstravagancija ipak ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kraj, ali tek posle 142 minuta, kada se gledaoci dobrano zamore gledajući neizbežne vratolomije ovog australijskog – više šoumena nego reditelja – koji očigledno smatra da ne postoje filmske scene bez „poboljšanja” u vidu mnogo muzike, kostima, svih mogućih dodataka i trikova kamere.
Bilo je tako i u „Mulen ružu”, a sada je tako i u „Velikom Getsbiju”. Međutim, s obzirom na neumeren način života glavnog junaka Džeja Getsbija, ovakav Lurmanov pristup nije sasvim neprikladan, iako je u suprotnosti sa prefinjenom prozom Frensisa Skota Ficdžeralda, prema čijem je remek-delu američke, pa i svetske književnosti, s početka 20. veka, snimljena i ova, šesta po redu i najskuplja (na filmu je radilo 1.160 ljudi i 960 glumaca, statista, kaskadera) filmska ekranizacija.
U kojoj meri je Baz Lurman (radio na scenariju sa svojom suprugom) ispoštovao Ficdžeraldovo delo koje se uvek opiralo pravilima i normama filmske dramaturgije? I Lurman se susreo sa istovetnim problemima koje su imali i njegovi prethodnici u svojim adaptacijama.
Budući da zapleta u romanu gotovo da nema, magična Ficdžeraldova proza pretočena je na veliko platno u vidu dopisivanih dijaloga likova koji sami sebe objašnjavaju, što deluje prilično smešno.
Međutim, Lurmanu se može priznati posvećenost i vezanost za materijal koji je u slikovitom i živom filmu opipljiv i sasvim veran duhu Ficdžeraldove proze.
Međutim, on to nije kada je reč o slovima i tonu romana o jednom vremenu kada se rađala nova aristokratija, ali ne ona po plavoj krvi, već po zelenim novčanicama, i kada je postojao junak poput Getsbija – do smrti nepokolebljivo veran svojoj neuzvraćenoj ljubavi, koji je od svoje kuće napravio pozornicu za ceo Njujork, a od svoga života i ličnosti veliku misteriju na toj istoj pozornici.
Filmsku priču o misterioznom bogatašu Džeju Getsbiju (jedan od najtragičnijih likova u svetskoj književnosti) i Njujorku dvadesetih godina prošlog veka, gradu džeza, intriga, iluzija, opsesija, ludila, tragedija i nepostojane ljubavi u kojem raskalašno žive novobogataši, Baz Lurman počinje sa crno-belim tonovima (uz korišćenje arhivskih snimaka), a nastavlja uz pomoć svih „blagodeti” tri-de tehnologije uz gromoglasnu, najčešće kakofoničnu muziku Geršvina („Rapsodija u plavom”), hiphop note Džeja Zija, Bijonse, Vil. Aj. Ema i Emeli Sande (u scenama tehno-žurki tokom 1922. godine).
Iako je lik naratora i pisca Nika Karaveja (Tobi Mekgvajer), iz čije vizure se događa sve što se (u romanu) filmu vidi, dramski izazovan, on ostaje problematičan u smislu ključnih tematskih osvetljenja (zabrinutost za sudbinu američkog sna, ponovno otkrivanje ljubavi i slično).
Glavnog junaka Džeja Getsbija – koga zvezdani Leonardo Dikaprio tumači više u stilu Orsona Velsa u „Građaninu Kejnu”, nego Roberta Redforda u najpopularnijoj verziji „Getsbija” – gledalac upoznaje gotovo posle sat vremena filma i silnih raskošnih žurki sa paradom firmiranih haljina, nakita, šminke i muzike i sveopšteg upadljivog dizajna.
Dikaprio deluje kao da mu je udobno na „komandnom mostu” – u koži Getsbija, jer ima taj zvezdani oreol i harizmu. Lurman ga fotografiše glamurozno i sa divljenjem. Tu su, naravno, i Getsbijeva neostvarena ljubav Dejzi Bjukenen (čini se, preteška uloga za Keri Maligan) i njen muž Tom Bjukenen (Džoel Everton).
Scenario za film Lurman je radio zajedno sa Kregom Pirsom, ali i sa suprugom Ketrin Martin, koja je i koproducentkinja i saradnik na dizajnu, a za vrhunsku filmsku fotografiju, koja prenosi atmosferu, zaslužan je Sajmon Dugan.
Preekstravagantnu Lurmanovu verziju „Velikog Getsbija”, očigledno podređenu mlađoj bioskopskoj populaciji, pet dana posle američke premijere i samo dva sata posle svečanog otvaranja 66. Kanskog festivala, videla je i publika svih većih evropskih gradova, pa i Beograda.
Spilbergova predsednička palica
– Njegovi filmovi, ali i celokupna posvećenost filmu, čine ovog reditelja jednakim holivudskim filmskim velikanima i ponosni smo što smo ga ugostili – izjavljivao je festivalski čelnik Tjeri Fremo dočekujući juče pred Hotelom „Mažestik” 66-godišnjeg holivudskog maga Stivena Spilberga.
Reditelj čiji rad pokriva široki spektar, od zabavnih filmova do ozbiljnih refleksija istorije, rasizma, ljudskih stanja i stradanja, obožavani autor „Ajkule”, „Bliskih susreta treće vrste”, „Otimača izgubljenog kovčega”, „I. T.”, „Šindlerove liste”, više puta je učestvovao na Kanskom festivalu, ali je ovo prvi put da se pojavljuje u ulozi predsednika žirija.
Do 26. maja, Spilberg će zajedno sa rediteljima Angom Lijem, Kristijanom Munđijuom, Naomi Kavase i Lin Remzi, i glumcima: Nikol Kidman, Arno Deplešenom i Kristoferom Valcom, većati o 20 filmova koji se ove godine takmiče za „Zlatnu palmu”.
Dubravka Lakić
objavljeno: 15/05/2013
