Izvor: Politika, 23.Apr.2011, 02:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džezerski april u Beogradu
Ne, nije niko među džezerima obradio hit Kornelija Kovača. Iz džezerskog ugla, ovaj „April u Beogradu“ označava buđenje lokalnih koncertnih promotora (u skladu sa prolećnim pokretom muzičara) posle dugog zimskog sna. Pa, posle višemesečne pauze, tokom aprila se konačno namestilo nekoliko susreta sa inostranim umetnicima – čak i jedno preklapanje. Idemo redom.
Klub Kuglaš ugostio je 9. aprila Raphael Wressnig & Enrico Crivellaro Organ Trio. Bilo je to četvrto gostovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << austrijsko/italijanskog sastava u Beogradu, pa tako i susret starih prijatelja sa obe strane, imajući obeležje opuštene žurke. Njihova muzika je zvučna definicija praznika: sving i fanki ritam bubnjeva Silvija Bergera + kuvanje Vresnigovih Hammond orgulja + reski gitarski rifovi Krivelara = svi na ples, kao pre pola veka u nekom zadimljenom klubu preko velike bare! Duhovi legendi soul džeza i orguljaškog bluza su među nama, Vresnig i Krivelaro pozdravljaju ih odličnom originalnom muzikom sa blagim ekstraktima modernijih žanrova (fanki, latin, ska i drugo). U drugoj, jednako zanimljivoj ravni je njihovo ponašanje: Vresnig po pravilu napada visoke registre zatvorenim očima, Krivelaro razvlači osmeh i silazi u publiku, Berger samo što nije pao sa stolice. A onda, menjanje uloga: na scenu izlaze Goksi (gitara), Fića (bas), Milan i Branko (orgulje), Pače i Ivana (bubnjevi). Domaći majstori pozdravljaju goste bluetonovima, kreće džem sešn, Kuglaš ključa!
Sutradan je u Kulturnom centru Rex održan uvodni koncert 16. festivala nove muzike Ring Ring – po običaju sa nekoliko programa bliskih džezu. Nastupio je akustični trio gitariste Marka Kapelija (Ken Filijano – kontrabas, Satoši Takeiši – bubnjevi), izvodeći muziku sa tek objavljenog albuma „Les nuages en France“. Između klasike, kojoj stremi Kapelijeva akustična gitara, i džeza, oličenog u Filijanovom tretmanu kontrabasa, našao se veliki heroj ove večeri, mađioničar udaraljki Takeiši. U „turskom sedu“, parao je vazduh divljim ritmovima, efektno solirao bez presviravanja, pumpao puls ekipi na sceni. Improvizovani solo resital švajcarskog saksofoniste Ursa Lejmgrubera verovatno bi bio zanimljiviji da mi se po glavi nisu motali Piter Brocman i Mats Gustafson. Nije sporno da Lejmgruber poseduje izvanrednu „klasičnu“ tehniku, kao i da ume da iz instrumenta izvuče škripu i jeku, cvrkut i šištanje vazduha, rasklopi instrument da bi gornjim delom cevi klaparao po donjem – ali sve to smo već videli, a kod nekih bi nas ostavilo bez daha, za razliku od ovog umetnika koji zastaje negde na pola puta, ostavljajući i slušaoca ravnodušnim.
Gitaristkinja Meri Halvorson „poklonila“ nam je savršen pogled na aktuelna stremljenja u džezu. Slušajući muziku njenog trija (Džon Ebert – bas, Čes Smit – bubnjevi) najpre doživljavate šok: formu je nemoguće otkriti, uzora nema, nije jasno gde prestaje zapisano i počinje slobodna vožnja, sola ne pripadaju pentatonici, harmonije nisu poznate „sedmice“ i „devetke“, ritam ne svinguje, nema jasnih dijaloga. Ali, ima svačega drugog. Mašta Halvorsonove je u disproporciji sa njenim malim rastom – pred njom i njenim partnerima je otvorena knjiga, da je popune sopstvenom dušom i spretnim prstima. Ako uđete u priču, razbiće vas na komade i zaista uspeti da vam oduzmu dah. Na papiru je tako trebalo da bude i sutradan, kada su nastupali renomirani evropski avangardisti Sven-Ake Johanson (udaraljke), Verner Dafeldeker (kontrabas) i Aksel Derner (truba). Izgleda da previše očekivanja nije uputno: umesto paljbe fri džeza, dobili smo dosadni sat zvučnog minimalizma – šamaranje timpana peškirima, grebanje žica kontrabasa gudalom i duvanje trube „na prazno“ ipak predstavlja teško svarljivu egzibiciju, tokom koje se sve vreme pitate da li vas muzičari zavitlavaju, da li uživaju u tome ili se muče da privedu set kraju?
U utorak 19. aprila moralo je da se bira između internacionalne postave SOL6 na zatvaranju Ring Ringa (Verijan Veston, Lik Eks, Toni Bak i drugi) i seksteta harmonikaša Rišara Galijana u sali Kolarčeve zadužbine. Opredelio sam se za sigurniju varijantu. Sa ravnomernom raspodelom Bahove, Pjacoline i Galijanove autorske muzike, program je bio više usmeren ljubiteljima klasike nego džeza, ali umetnikova lepršavost opirala se akademizmu čak i tokom izvođenja baroknih tema. Autorski genij Astora Pjacole u temi „Vuelvo al Sur“ (koja uvek prizove u sećanje kadrove filma „Jug“, Fernanda Solanasa) u prstima Galijana našla je majstorskog saveznika – dramatika tanga doživljava svoj ultimativni vrhunac u mikrosekundama posrtanja i ubrzavanja, dinamičkih obrta, nezapisanih ukrasa. A „Libertango“ predstavlja izvanredan primer Galijanove nadgradnje – ostajući sam na sceni, raspleo je mrežu digresija, polako, kao nekakav pauk, obuhvatajući i lomeći poznatu temu. Ipak, posebno mesto zauzimaju njegovi originalni dragulji, poput „La Valse a Margaux“ (posveta unuci Margo). Čuo sam ovu temu mnogo puta, u različitoj orkestraciji, i utisak je uvek isti – u tročetvrtinskom taktu romantične mizete svoj mir je pronašla suština lepote. Osmeh, pa ovacije – bravo Maestro!
Vojislav Pantić
objavljeno: 23.04.2011.
