Izvor: B92, 01.Jan.2019, 23:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duško Kovačević: "Ko se jednom navuče na politiku, zavisan je celog života"
Proslavljeni pisac, akademik Duško Kovačević govorio je o svojoj monografiji o ličnom opusu i radu, koja je promovisana krajem 2018. godine, a povodom predstavljanja knjige "Humor je svetlost" - takođe svojevrsnim profilom njegovog lika i dela, kao i povodom Nagrade za životno delo Udruženja filmskih umetnika Srbije.
Akademik Kovačević, na pitanje s kakvim osećanjem je ispratio navedene događaje, rekao je da je veliki deo radnog života posvetio paralelnom svetu koji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se zove – umetnost, kao i da te godine poprilično zahtevnog rada nije potrošio uzalud. On je dodao da je u pomenutoj knjizi "Humor je svetlost" ispričao priču o jednom događaju jedne noći u Novom Sadu, kada je kao učenik gimnazije rekao: "Kada bi mi neko dao da potpišem ugovor u kojem će pisati da ću živeti bez bolesti 60 godina, odmah bih ga potpisao", uz šaljivu opasku da je to tada stvarno uradio, danas bi mu bilo deset godina boravka na onom svetu.
Na pitanje o pominjanju Šekspira u navedenoj knjizi rečenicom "dajem konja za priču" i šta mu je u životu donelo a šta odnelo, Kovačević kaže "Parafrazirajući Šekspira rekao sam činjenicu koja je u mome radu presudno važna: priča mi je na prvom mestu. I kao što je Hičkok pričao da je sve svoje filmove napravio za pisaćim stolom, tako sam i ja sve drame, scenarija i knjige prvo "napisao" šetajući i smišljajući čvrste, dobre priče sa puno energije“, napisao je "Blic".
Pisac je potom objasnio i tvrdnju "čovek u Srbiji bez uniforme i nije čovek".
"Civil je čovek koji pravi gužvu po ulicama, a uniformisana lica ga gledaju iz kola koja vozi uniformisano lice. A uniforma je vojna, policijska, lekarska, ministarska – dobra odela; unifoma je eskplicitan dokaz da je neko uspeo i da ima moć. Šta da radi čovek obučen apa-drapa pred čovekom u uniformi generala? Samo da sedne i da plače", istakao je Kovačević.
On je dodao još i to, da društvene i političke prilike, ključne aktere političke scene i tzv. obične ljude u tim (ne)prilikama vidi kao život koji traje decenijama sa istom neizvesnošću i pitanjem: Šta će biti sutra?
"Rekao bih da smo genetski uplašeni od života posle šest ratova u dvaedesetom veku. Strah od života nije život i od straha se ne beži, odlazi ili razboljeva. I ja ne znam koji bi nam lek pomogao? Svašta smo probali i na kraju se odlučili na privikavanje na bol. To nije rešenje, to je trpljenje. I zato postoji ona naša čuvena uzrečica strpljen – spasen", objasnio je Kovačević.
Prema njegovim rečima, politika je jača od svake droge. Ko se jednom navuče na politiku, zavisan je celog života. "I šta vi da radite sa čovekom koji svet posmatra očima narkomana, a neće da se leči?", pita se pisac. Kovačević veruje da je tako bilo i da će tako biti, zauvek.
"Ništa se neće promeniti, jer je politika ozbiljan mehanizam spojenih sudova u celom svetu. I uvek će narod biti samo narod koji trpi i radi, nadajući se da će nešto moći da promeni. I dok postoji ta varljiva nada, postoji i varljivi život", zaključio je Kovačević.
.jpg)
