Izvor: Blic, 28.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duša krvari od ljubavi
Duša krvari od ljubavi
Zahvaljujem mu na pažnji; znam da nije u pitanju nikakva pravna strategija već da, zapravo, ne želi da me ostatavi samog jer ne zna kako ću da reagujem (hoću li se napiti i biti ponovo uhapšen? Napraviti skandal? Pokušati samoubistvo?) Odgovaram da imam neka neodložna posla i da obojica veoma dobro znamo da nisam ni u kakvom sukobu sa zakonom. On navaljuje, ali ja mu ne popuštam - na kraju krajeva, slobodan sam čovek.
Sloboda. Sloboda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da se bude bedno i kukavno sam.
Uzimam taksi do centra Pariza, kažem mu da stane kod Trijumfalne kapije. Krećem pešice duž Jelisejskih polja, prema hotelu 'Bristol', gde sam obično pio toplu čokoladu sa Ester, svaki put kad bi se neko od nas vratio iz inostranstva. Za nas je to bilo kao neki obred povratka kući, uranjanje u ljubav koja nas je držala zajedno, iako nas je život sve češće gurao na različite puteve.
Nastavljam da hodam. Ljudi se smeškaju, deca se raduju ovim kratkim satima proleća usred zime, saobraćaj teče neometano, sve izgleda kao da je u najboljem redu - osim što niko od tih osoba ne zna, ili se pretvara da ne zna, ili naprosto ne haje za činjenicu da sam upravo izgubio svoju ženu. Zar je moguće da ne shvataju koliko patim? Svi bi morali da budu tužni, saosećajni, solidarni s čovekom čija duša krvari od ljubavi, ali nastavljaju da se osmehuju, zaglibljeni do guše u svojim sitnim i bednim životima koji im se dešavaju samo krajem nedelje.
Kakva smešna pomisao: mnogi od tih ljudi s kojima se mimoilazim takođe imaju skrhanu dušu, a ja ne znam ni zašto ni kako pate.
Ulazim u jedan bar da kupim cigarete, a momak mi odgovara na engleskom. Svraćam u apoteku da potražim jednu vrstu mentol bombona koje volim, a prodavac mi se obraća na engleskom (u oba slučaja obratio sam im se na francuskom). Pre no što sam stigao do hotela, prilaze mi dvojica mladića koji su upravo stigli iz Tuluza, raspituju se za neku prodavnicu u blizini. Zaustavljali su već mnoge prolaznike, ali niko ne razume šta pitaju. Šta se to desilo? Jesu li na Jelisejskim poljima promenili jezik za ova dvadeset i četiri sata koliko sam proveo u pritvoru?
Turizam i novac u stanju su da učine čuda: ali kako to ranije nisam primećivao? Možda zato što, po svemu sudeći, Ester i ja već odavno ne odlazimo na onu čokoladu, iako smo oboje u poslednje vreme mnogo putovali i vraćali se s puta. Uvek postoji nešto preče. Uvek postoji neka neodložna obaveza. Da, ljubavi moja, popićemo tu čokoladu idući put, vrati se što pre, znaš da danas imam jako važan intervju i ne mogu da dođem po tebe na aerodrom, uzmi taksi, mobilni mi je uključen, zovi ako bude nešto hitno, ako ne, vidimo se večeras.
Mobilni telefon! Izvlačim ga iz džepa, uključujem, on zvoni nekoliko puta, pri svakom pozivu srce mi zatreperi, vidim na malom ekranu imena ljudi koji me traže i ne odgovaram nikom. Kamo sreće da se pojavi 'neidentifikovani broj', jer to bi mogla biti samo ona, budući da njen broj ima svega dvadesetak osoba koje su obećale da ga nikome neće otkriti. Kraj
