Izvor: Blic, 29.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovitosti
Duhovitosti
Finale trećeg beogradskog festivala igre 'Univerzum igre' pokazao je da umetnost igre može biti duhovita, a ne kako nas je beli balet navikao da sa njim patimo, i to uglavnom ljubavne patnje dokone mladeži. Nije reč u humornosti već o umetničkoj dosetljivosti u prikazivanju apsurdnosti sveta.
Već smo prestali da se iznenađujemo šta sebi dopuštaju koreografi da bi ostvarili svoje ideje. Brazilski koreograf Guljermo Boteljo u predstavi neobičnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << naslova 'Težina sunđera', kao u nekom pačvorku koristi najrazličitija scenska sredstva. Jedni, kao u dramskoj predstavi, pričaju svoju verbalnu priču, drugi opet posežu za tehnikom neverbalnih pokreta, kao što su citat apsurdnog plivanja na vlažnoj plastičnoj traci ili nepokretnost igračice koja fascinantno igra lutku za naduvavanje. Sve to da bi se ispričala prepoznatljiva priča o bračnom paru i njihovoj kćeri. Južnoamerički smisao za spektakl je zaista i inspirativan i inovativan.
Duhovitost sa još dubljim smislom 'Nederland dans teatra' je poslovična. Jirži Kilijan, njegovi učenici ili gost iz izraelske Batševe u sve četiri plesne tačke smislili su originalnu početnu koreografsku ideju - Kilijan dva para i njihovu igru sa senkama, prazninom i izronjavanje iz posekotina kao da ih je načinio slikar Fontana. Ohad Naharin se svesno, na najvišem nivou, podsmehnuo popularnosti bosa nove i uz perfekciju ansambla dopustio da ples 'remeti' verbalna ispovest igrača ili diletantizam gledalaca. Vrhunac večeri možda je bila četvorominutna etida koja inspiraciju za ples nalazi u ritmičnom govorenju teksta Gertrude Stajn, čas igrom ilustrujući što reči govore, čas igrajući apstrakciju ritma tih istih reči.
Sasvim zbunjujuća je bila mistika francuskog ansambla bez klasičnih Francuza, sva od iskonskog afričkog animizma. Ansambl je odigrao temu Otela kao buđenje neke neizmerne dvosmislene putenosti.
Bravo za 'Univerzum igre'!
Jaka konkurencija
U beogradskoj ulici na glasu po mnoštvu kafića koji su već otvorili sezonu sedenja napolju, odvija se specifičan socio-kulturni fenomen. Pored promenadnog karaktera ulice, kojim se renovira malovaroški standard korzoa, na koji se stupa sa prvim mrakom a naročito u vreme vikenda, promiču lepo doterane devojke, stasale za udaju ili neku drugu vrstu socijalnog uključivanja.
Ali avaj, ni korzo više nije kao nekad.
Umesto da pare oči na zgodnim devojkama koje se šetkaju od kafea do kafea tražeći pogodno mesto, današnji momci odgajani na estetici estrade, kojom su do skora carovali nekultivisani, diktirajući standarde društvenog odmeravanja, zauzeti su monitoringom svojih četvorotočkaša, i merkanju tuđih, koje su umesto kućnih ljubimaca izveli u šetnju. Robustno i nepropisno parkirani duž cele ulice, pretvorili su ovaj korzo u privremeni i ad hoc parking, na kojem današnje devojke još uvek pune entuzijazma i vere da su na pravom mestu i u pravo vreme, moraju da vode računa da im branici ne poderu porube ili pocepaju čarape.
Da stvar bude gora, konkurencija je jaka. Najljući konkurenti današnjim devojkama nisu, međutim, druge lepotice, već besni automobili, čiji im ponosni vlasnici, amblematski poručuju da se ne trude previše. Pogrešno informisani da se društveni prestiž postiže spoljnim pomagalima, za koje veruju da mogu da nadomeste ono što im priroda nije dala, današnji momci ne samo da su na jednu od najlepših ulica preselili deo pijačne atmosfere Bubanj potoka, već su u međusobnom odmeravanju, eros lahorastih razgovora, slučajnih pogleda ili duhovitih opaski, zamenili etosom društvenog poređenja.
Štrafta kao prostor na kojem se tradicionalno odigravaju igre zavođenja nije nestala. Njihovi akteri su momci, dok je devojkama preostala još jedino uloga kibicera.
Konkurencija nije ni malo laka. Lepe noge izgubile su bitku sa velikom kubikažom.
Filmski Simjanović
Kad se kaže da je beogradski kompozitor i muzičar Zoran Simjanović (1946) jedan od naših najplodnijih pisaca muzike za film, uz Vokija Kostića naravno, onda je to samo početak priče. Dužini njegovog radnog staža na ovom polju (četiri decenije) valja dodati neoborivu činjenicu da se Zoranovo stvaralaštvo ravnopravno može meriti sa vrsnoćom rada onih najboljih u svetu, Enija Morekonea, Filipa Glasa, Majkla Najmana, Džona Vilijemsa, Hansa Zimera... Pošto živimo u kulturi u kojoj je lak i brz zaborav jedna od osnovnih disciplina, valja podsetiti da je narodni heroj Simke pisao muziku za blizu stotinu filmova, uz to i za mnoge tv-serije i drame, za pozorište i mjuzikle. Na to nas podseća i nedavno objavljeni komplet od četiri cedea pod naslovom 'Pesme iz filmova'. Ukupno 85 pesama, koje pokazuju da je on radio sa najboljima (Karanović, Kusturica, Marković), ali važi i obratno.
Uz trodelni komplet od pre tri godine 'Jedna tema, jedan film' (ukupno 55 filmskih tema), preslušavanje novog izdanja, u kojem je svaki disk opremljen malom knjižicom sa autorovim dokumentarno-ispovednim tekstom, uzbudljiv je vremeplov kroz godine kad je odlazak u bioskop još bio praznik. Ništa od ovog izdanja ne bi bilo, da sam Simjanović nema svoj kućni elektronski studio i sjajno poređanu dokumentaciju. Nijedna druga naša kulturna ustanova, uključujući i Kinoteku, nema sređenu ovu oblast, niti ima mogućnosti da to radi. Da se nije pojavio mali, privatni izdavač 'Maskom EC', ovaj projekt ostao bi u zoni 'sve je ostalo varka'. U nečem smo prvi, a u mnogo čemu među poslednjima. Valja priznati i jedno i drugo.
