Izvor: Politika, 02.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh Evrope i Šostakoviča
Bečki orkestar Spirit of Europe u "Sava centru" sa solistkinjom na klaviru Natašom Veljković i Veče Šostakoviča u izvođenju orkestra RTS sa solistkinjom na violini Rjoko Ono (Japan)
Duh Evrope je prošao Beogradom zahvaljujući izvežbanom, rutiniranom bečkom orkestru nevelikih dimenzija (6 prvih, 6 drugih violina) koji je prikazao paletu različitih dela, počev od Štrausovog valcera op. 364 ("Gde cveta limun") preko dosta maglovitog dela austrijskog kompozitora srednje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << generacije Rajnera Bišofa (1947) do večnog duha Evrope u Prvom koncertu L. v. Betovena, Ce dur, op. 15 i u Mocartovoj Serenadi u De duru.
Orkestar je na izvanredan način sarađivao sa pijanistkinjom Natašom Veljković koja se u solističkoj deonici Betovenovog koncerta oseća "na svome", u Beogradu uvek posebno spremna i nadahnuta. Kraj drugog stava i briozni tempo trećeg potvrdili su majstorstvo ansambla. Betovenova je muzika ta u kojoj najbolje dolazi do izražaja kvalitet pijanizma Nataše Veljković, pre svega tušei, kvalitet tona, perlasta tehnika.
Ipak, sala "Sava centra" prilično je neosetljiva na veća uzbuđenja bez velikih, čak udvostručenih simfonijskih orkestara. Malo je bilo zvuka i u rafiniranoj Mocartovoj Serenadi u De duru K 320, iako je iskusni dirigent Martin Zighart, dirigujući precizno, standardno i bez odstupanja u odnosu na prosek u tumačenju Mocarta, snažnom akcentuacijom povremeno probijao zvučnu barijeru.
Već sledeće večeri, udruženim snagama Muzičke produkcije RTS i Jugokoncerta, svečano i dostojanstveno, obeležena je stogodišnjica rođenja Dmitrija Šostakoviča u dva obimna i reprezentativna dela. Prvi violinski koncert u a molu op. 77 bio je prilika da ponovo susretnemo pobednicu Međunarodnog takmičenja Muzičke omladine u Beogradu, Japanku Rjoko Ono (1982) koju je publika oduševljeno pozdravila. Rjoko Ono je sa perfekcijom koju poseduje, uz darovitost koja je odvaja od svemogućih mladih virtuoza današnjice, umela da izdrži dugotrajnu meditaciju prvog stava, da duboko doživi neobičnu liriku laganog stava, ali i da nađe meru u Šostakovičevim preterivanjima do banalnosti u drugom i četvrtom, finalnom stavu. Diskretna pratnja Bojana Suđića i orkestra RTS imala je puno uvažavanje za solistkinju.
U drugom delu koncerta izvedena je jedna od najboljih simfonija 20. veka – Peta Šostakovičeva op. 47 u de molu koja u svoja četiri stava sadrži često oprečne karaktere umetnikove prirode. Duboka, demonski napregnuta prva tema prvog stava kasnije se razliva do banalnosti, uokviruje humoreskom, dodirujući marševske ritmove i završavajući se u poplavi radosti i optimizma. Aplauz Bojanu Suđiću i orkestru nije trajao pola sata kao na premijeri dela 1937. u Lenjingradu, ali je i naša publika prisutna u velikom broju osetila sve vrednosti dela. Kvalitete ansambla najbolje smo sagledali ne u najzaposlenijoj grupi – duvača, već u zaobljenijem, homogenijem i plemenitijem zvuku gudača (sa značajnim doprinosima koncertmajstorke i prvog čeliste). Dirigent Suđić postepeno sređuje orkestar RTS, radeći svaki program udarnički i visokoprofesionalno.
Branka Radović
[objavljeno: 02.11.2006.]
