Izvor: B92, 08.Okt.2014, 17:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dnevnik jednog filharmoničara #4

Perkusionista Aleksandar Radulović i timpanista Ivan Marjanović iz Beogradske filharmonije za portal B92 dele svoje utiske sa američke turneje.

„Prvi put sam u Americi i utisci su sjajni. Očekivao sam puno, a za sada sam dobio mnogo više. Osećam da je ovo neki novi svet, mesto u kome je nebo granica za one koji vredno rade. Mislim da je taj stav nešto što je svojstveno i našem orkestru, zaista bih voleo da u Ameriku dolazimo svake godine. Nama perkusionistima je američko >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tlo posebno blisko jer ono što smo učili potiče upravo odavde. Američka scena je baza našeg znanja, taj bit je u korenu svega čime se mi bavimo“, kaže Aleksandar.

Perkusionisti za sebe kažu da su u ekipi Beogradske filharmonije poznati kao vrlo druželjubiva sekcija, uvek raspoložena za šalu. „Nas petorica se stalno držimo zajedno, skoro pa bukvalno za ruke, a posebno na turnejama. Konstantno imamo višak energije, a na putovanjima imamo navike koje potiču iz hiperaktivnosti. Na primer, ritual da hotelsku sobu preuredimo po našoj meri, i to čim dođemo, kao Stonsi (smeh).To ne znači da je rušimo, samo je prilagodimo našim potrebama. Na jednoj od prethodnih turneja sobu sa dva kreveta smo preuredili u trokreventu jer nismo hteli da se razdvajamo.“ objašnjava Aleksandar.

-- Pročitajte i Američka i srpska himna za početak koncerta u Klivlendu --

Posao perkusionista je vrlo odgovoran i nema prostora za grešku. Instrumenti su specifični jer je svaki solistički – čak i triangl, kao najmanji, prolazi kroz celu zvučnu sliku. Perkusionisti usvajaju karakteristike sviranja i u dnevnom ponašanju, tako da ima dosta udaranja, gurkanja, lupkanja. Glasni su i imaju svoj način “perkusionističkog” izražavanja emocija. Zapravo, svi perkusionisti na svetu se isto ponašaju.

Aleksandar Radulović i timpanista Ivan Marjanović su dugogodišnji cimeri, ovo im je peta turneja. „Ivan je super cimer, odlično se razumemo i funkcionišemo kao porodica, što je važno kada je ritam intenzivan a vremena premalo. Mi smo stalno u frci i zato moramo da budemo od pomoći i da mislimo na onog drugog.“

Ivan dodaje: „Toliko mi se dopada Amerika da mi uopšte ne deluje kao strana zemlja. Jedna anegdota sa aerodroma – pošto smo putovali zajedno kao grupa pa je znao da smo muzičari, carinik je pitao šta sviram i na moj odgovor da sam timpanista raspitivao se oko toga koliko nas je ukupno u sekciji. To što je detaljno upoznat sa funkcionisanjem orkestra mi je bilo vrlo simpatično i drago. Ja bih ovde mogao da ostanem. Nažalost, orkestri u Americi su u velikom problemu, zatvaraju se, baš je Čikaški simfonijski orkestar nedavno bio na ivici bankrota. Samo par vrhunskih orkestara neometano funkcioniše. Sjajno je što Beogradska filharmonija ima priliku da se ovde oproba. Jedva čekam Njujork da osetim taj čuveni Karnegi hol.“

Pročitajte:

Dnevnik jednog filharmoničara #1

Dnevnik jednog filharmoničara #2

Dnevnik jednog filharmoničara #3

Aleksandar nastavlja: „Uživamo osvajajući jedan po jedan grad na turneji, ali Karnegi hol je nešto što i sam nestrpljivo očekujem. Sve vodi ka tome, svaki kilometar koji smo prešli, svaka odsvirana nota. U Klivlendu smo dobili jedan sjajan komentar od gospođe iz publike koja se srdačno zahvalila na tome što joj je Beogradska filharmonija ostvarila davni san da u Americi čuje Ohridsku legendu. Bilo je vrlo emotivno i to potvrđuje da se ovim poslom bavimo najviše zbog publike. Sve vreme koje smo utrošili i uložili u usavršavanje nije samo zbog nas. Reakacija publike je suština za nas koji nastupamo na sceni, ako nema dobrih reakcija, nema ni zadovoljstva u našem poslu.

Severans hol je vrhunska dvorana. Bilo je posebno zadovoljstvo čuti kolege iz Vojnog orkestra Nacionalne garde Ohaja da sviraju srpsku himnu, i to napamet! Na turneji, kada je vreme stisnuto, rituali pred koncert se u potpunosti menjaju. U principu, motivacija koju dobijemo kad uđemo u novu dvoranu, obriše sav umor iz prethodnog dana.

Svaka sala u kojoj smo nastupali ovde ima sjajne uslove za rad muzičara, kao što je quiet room, preko niza sitnica koje olakšavaju svakodnevni rad - bombone protiv kašlja, grafitne olovke za pisanje po partituri. Mislim da Beogradska filharmonija zaslužuje dvoranu koja je u najmanju ruku fantastični Severans hol. U Americi je nebo granica, baš kao i u orkestru Beogradske filharmonije.“

Nastavak na B92...