Izvor: B92, 12.Jul.2017, 21:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đina Lolobriđida o Sofiji Loren: Ja sam bila broj jedan, a ne ona
Prošle nedelje velika italijanska zvezda Đina Lolobriđida proslavila je 90. rođendan, a proslavu je u njenu čast organizovala gradska uprava Rima.
Glumica je tada progovorila i o svojoj slavnoj suparnici Sofiji Loren. Njihovo rivalstvo uporedila je sa rivalstvom biciklista Fausta Kopija i i Đina Bartalija i operskih pevačica Marije Kalas i Renate. Dodala je pritom, da to nije bilo pravo rivalstvo, nego izmišljotina Sofijinih predstavnika za odnose s medijima, koji su na >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << taj način želeli da promovišu glumicu.
Oduvek se znalo ko je broj jedan - to je Đina kojoj nije bio potreban muž producent poput Karla Pontija da bi se brinuo o njenoj karijeri. Sve je napravila sama, donosila odluke kako ispravne tako i pogrešne, ali je niko nikad nije skinuo s vrha. Tako bar ona tvrdi.
Zaista, ko je bio veća zvezda, Đina ili Sofija?
Počele su slično. Sedam godina starija Đina učestvovala je 1947. na izboru za Mis Italije i osvojila treće mesto (konkurencija je bila žestoka, ispred nje su bile Lučija Bose i Đana Marija Kanale, a bez priznanja su ostale Silvana Manđano i Eleonora Rosi Drago). Pred kamere se tada nije dolazilo putem glumačkih škola nego ovakvih takmičenja, pa je Đina - nakon što je snimila jedan fotoroman - počela nastupati u filmovima (često su je sinhronizovali, što znači da njen glas mnogim rediteljima nije bio po volji) i već 1950. privukla je pažnju milijardera i filmskog producenta Hauarda Hjuza. Došla je u Holivud, navodno uspela da se odbrani od njegovog upornog flertovanja, ali je ipak potpisala s njim sedmogodišnji ugovor. Međutim, ugovor joj je na kraju samo naškodio, jer Hjuz nije nudio ništa zanimljivo.
Ipak, po povratku u Italiju odmah je postala slavna, ponajviše zahvaljujući komedijama “Hleb, ljubav i mašta” i “Hleb, ljubav i ljubomora”, u kojima je igrala seljančicu Bersaljeru, čiji je dekolte imao podjednako važnu ulogu kao i njeno magarence. S uspehom je snimala u Francuskoj (“Fanfan la Tulipe” i “Lepotice noći” s Žerarom Filipeom, “Zvonar Bogorodičine crkve” s Entonijem Kvinom), da bi se krajem pedesetih, po isteku ugovora s Hjuzom vratila u Holivud (već je pre toga snimila dva američka filma, “Udri đavola” Džona Hjustona s Hemfrijem Bogartom i Dženifer Džouns, koji je sniman u Italiji, a “Trapez” Karola rida s Bartom Lankasterom i Tonijem Kurtisom u Francuskoj).
Spektakl “Solomon i kraljica od Sabe” u režiji veterana Kinga Vidora trebalo je da je kruniše za novu holivudsku divu, ali je glavni glumac Tajron Pauer umro usred snimanja (zamenio ga je Jul Briner - za ovu priliku s perikom). Iako je film bio hit, izgledalo je da joj bolje leže uloge u komedijama poput “Kad dođe septembar” (s Rokom Hadsonom), za koju je dobila Zlatni globus, i “Buona sera, gospođo Kempbel” (još jedna nominacija za Zlatni globus), iz koje je nastao mjuzikl “Mamma Mia!”. Pre njene smrti, sprijateljila se s Merilin Monro koja se skromno nazivala “američkom Lolobriđidom”.
Sofija je takođe učestvovala u izboru za Miss Italije, 1950. i dobila specijalno za tu priliku izmišljenu titulu Miss elegancije. Uloge u filmovima isprva su bile male (iako je već tada upoznala Karla Pontija), u komediji “Bio je to on...da! da!” s Valterom Kjarijem čak je nastupila obnažena do struka, što su kasnije, kad se proslavila, obilno koristili tabloidi. U ekranizaciji opere “Aida” (1953.) igrala je naslovnu ulogu i ostavila dobar utisak (iako je samo otvarala usta, pevala je Renata Tebaldi), da bi nakon toga postala poznato ime i našla idealnog partnera u Marselu Mastrojaniju (“Šteta što je takva”, “Lepa mlinarka”), a odličnog producenta u Pontiju.
Od 1957. snima za Amerikance, u spektaklu “Ponos i strast” snimljenom u Španiji zaljubila se u partnera Kerija Granta, ali veza nije bila najsrećnija zbog obostranog oklevanja: kad je on postao odlučniji, ona ga je obavestila da se udaje za Pontija. Za “Crnu orhideju” (1958.) s Antonijem Kvinom dobila je nagradu u Veneciji, svoje prvo glumačko priznanje i uspešno nastupila u spektaklima “El Cid” i “Pad Rimskog carstva”, međutim, film koji je tih godina snimila u Italiji, “Ciociara” (1960), vinuo ju je među najvažnije svetske zvezde: za ulogu majke koja je silovana zajedno s ćerkom najpre je dobila Zlatnu palmu u Kanu, a zatim i Oskara, kao prva glumica koja nije igrala na engleskom jeziku i ipak izborila tu nagradu.
Nesumnjivo da je Ponti kao producent imao dosta zasluga, ali i njeno preobraženje od nekadašnje brbljave komičarke u ozbiljnu dramsku glumicu bila je sjajna. Šezdesetih je potpuno zasenila Đinu. Mediji su neprestano pisali o njenim bračnim nevoljama (Ponti je već bio oženjen, a pošto mu razvod nisu priznali, oboma je pretio zatvor zbog bigamije), u režiji Vitoria De Sike snimila je s Mastrojanijem dve popularne komedije, “Juče, danas, sutra” i “Brak na italijanski način” (za poslednju je dobila još jednu nominaciju za Oskara) i neprestano balansirala između Italije i Holivuda.
Mastrojani joj je i kasnije bio odličan partner, oboje su bili izvanredni u “Izuzetnom danu” Etorea Skole (1977) kao progonjeni homoseksualac i zapostavljena domaćica, a poslednji put su nastupili zajedno u mozaičkoj komediji Roberta Altmana “Prêt-à-porter” (1994).
Kako su joj se 70-ih filmski nastupi proredili, Đina se otkrila kao vajarka, počela da se bavi fotografijom (i to vrlo dobro), a 1974. napravila je iscrpan intervju s Fidelom Kastrom (dopao joj se kao muškarac, ali ne i kao državnik). Šteta je što nikad nije ozbiljnije prionula na pevanje jer je imala glas izuzetnog raspona. Od prvog supruga, slovenačkog lekara Milka Škofiča, razvela se 1971, a najveći peh imala je kad se vezala za 34 godine mlađeg Španca Havijera Rigaua: prema njenoj verziji, on je 2010. inscenirao s njom venčanje u Barseloni, ali ju je na ceremoniji “glumila” njegova poznanica, dok je Rigau tvrdio da nije bilo nikakvog lažiranja.
Sofija je pak do Pontijeve smrti 2007. ostala s njim u braku i tu je bilo emocionalnih uspona i padova, ali posle više nije tražila novog životnog partnera. Skupljala je umetnine, imala svoju liniju senki za oči i ruževa za usne, objavljivala kuvare i igrala kako sebe tako i svoju majku u TV filmu “Sophia: Njena priča” (1980). U anketi Američkog filmskog instituta uvrštena je među 25 najvećih holivudskih legendi.
Ko je dakle bio prvi, Đina ili Sofija?
.jpg)
