Izvor: RTS, 11.Mar.2019, 08:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diktatura mladih pisaca
Današnji pisci i holivudske glumice dele sličnu sudbinu, ne smeju da ostare jer onda za njih više nema mesta na sceni.
Nekad smo živeli u kulturi starosti. Ne samo da su se godine i iskustvo cenili, nego su mladi ljudi oblačenjem, češljanjem i držanjem želeli da izgledaju stari što pre.
Danas je došlo drugo vreme: živimo u kulturi mladosti, te i oni koji imaju preko šezdeset godina žele >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i dalje da budu mladi.
Poslednja oblast u kojoj bismo pomislili da može doći do "diktata mladosti" verovatno je književnost.
Za razliku od filma, fotografije, pa i stripa, koje su mlade umetnosti, književnost je najstarija i u njoj je uvek važilo pravilo da su najbolji književnici igrali uloge "mudrih Nestora".
Andrić je od 1945. godine do smrti držao fizionomiju dobrohotnog starca; Selimović nije menjao autoritarni starački okvir naočara do smrti; Živojin Pavlović ponosno je nosio guste sede brkove; Draško Ređep je do poslednjeg dana isturao otežale staračke obraze kao zastave.
Danas je došlo novo doba: što je neko star i iskusan u književnosti više nije prednost nego mana.
Pisac treba da bude mlad da bi bio zapažen. U rečenici koju ste upravo pročitali postoji kontradiktornost između reči "zapažen" i "mlad".
Pisac, pre svega, uopšte ne treba da bude zapažen te je otud irelevantno da li je mlad. Ono što treba da bude primećeno je njegova knjiga.
Bez preterivanja moglo bi se kazati da bi pisac tokom trideset godina pisanja mogao da ostane samo ime i da niko i ne sazna kako izgleda, niti da se u javnosti pojavi ijedna njegova fotografija.
Otud može da bude mlad, star, kljast, slep, arijevski lep...
Njegov izgled ne bi trebalo da igra nikakvu ulogu u tome da li dobro ili loše izgleda njegova knjiga. Ali...
Danas je došla nova moda. Knjiga je performans, provokacija, i drsko iskazivanje mišljenja (baš po meri mladih). Postoji mit o tome da je književnost u krizi, što je vrlo lako dokazati da nije tačno, ni na srpskom, ni na svetskom nivou.
Ako se taj mit pak proguta, onda su nam potrebni prevratnici koji će uneti novi krvotok u nešto što je „puno paučine“ i „učmalo“.
Takvima ćemo, samo zato što su na Fejsbuku, davati najviše nagrade, jer oni se ne libe da na svoj profil zakače skandalozne snimke sebe, svojih knjiga, istomišljenika i naročito protivnika.
Šta u ovakvom okruženju da traže mudri starci i veliki srpski pisci: Radovan Beli Marković (72), dobitinik najviših naših nagrada, ili NIN-ov dobitnik Milovan Danojlić (82), ili Alek Vukadinović, pesnik (81), aktuelni i ujedno najstariji dobitnik nagrade „Meša Selimović“?
Manifestacije koje nose nazive „Postninovske čarolije“ ili „Krokodil“ nisu za njih. Njihovi izdavači ne bi mogli za ove pisce da naprave gust raspored gostovanja i otvaranja sajmova.
Ipak, reč je o piscima na čije iskustvo bi trebalo obratiti pažnju.
Svedoci smo ipak suprotnog. Stari su kao stvari, uz njih ne može da se veže kinetička energija. Idu u muzej i tamo su u boljem slučaju poštovani eksponati; u gorem ni to.
Kada će mudri Nestori ponovo ući u modu teško je kazati. Svakako ne u bližoj budućnosti.
Dotad za utehu možda ostaje Ujevićev stih: „Biti već star, a tako mlad...“
.jpg)
