Izvor: Blic, 08.Mar.2015, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diktatore sami pravimo
I naše će dete postati diktator ako ga tome učimo, kaže Mohsen Makmalbaf, istaknuti reditelj iz Irana, gost Festa.
Ovaj renomirani iranski stvaralac je zbog političkog aktivizma još pre punoletstva dospeo u zatvor, u kojem je proveo pet godina, a kasnije je i napustio zemlju. Njegov bogati opus zasad čini 27 knjiga, četiri dokumentarna filma i više od 20 igranih ostvarenja. Na Festu je naročitu pažnju privukao njegov film „Predsednik“, sniman u Gruziji, u čijem je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << središtu priče ostareli predsednik imaginarne države koji se poigrava životom svojih državljana da bi zabavio svog unuka... „To je film o diktaturi, o revoluciji i o nenasilnoj borbi za demokratiju“, kaže Makmalbaf na početku razgovora.
Inspiracija, motivi?
- Odlike mnogih svrgnutih i ponekih aktuelnih diktatura. Homeini, Irak, Sirija... Svet je pun nasilja. Diktatori uništavaju tolike ljudi oko sebe, ali pogledajte šta je rezultat. Libija je suštinski ista, Sirija takođe, Avganistan... Nasiljem se očito stvari ne rešavaju, samo jednog diktatora zameni drugi. Važni su ljudi jer priča o bilo kom diktatoru je i priča o ljudima koji na njega pristaju i pristajanjem osnažuju. Glasnogovornik sam umetnosti, a umetnost i kultura se obraćaju onom najboljem u ljudima, podižu nivo svesti, ljudskosti, dostojanstva, što je suštinski najbolja odbrana od diktature. Zato se diktatori na ovaj ili onaj način obračunavaju sa umetnicima. Imao sam i to iskustvo.
Ako s jedne strane imamo revoluciju koja nije rešenje a, s druge pristanak na diktaturu i diktatora - šta je izbor?
- Možda odgajiti decu, nove naraštaje u moralu, toplini, naučiti ih pravdi, iskrenosti, empatiji. I to do sedme godine, dok ne počne diktat i uticaj društva. Tako možemo očekivati pozitivne promene. Pogledajte šta se dešava u svetu; brutalnost, besomučna konkurencija... Deca se uče da budu pobednici po svaku cenu. Iz matrice pobednika se rađaju diktatori. I naše će dete postati diktator ako ga tome učimo. Svet je pun besomučnog takmičenja, jurnjave za novcem, moći, slavom, odnosno za kapitalom, koji se takođe ispostavlja diktatorskim. Moralnost i kultura su spas jer donose drugačiji pogled na stvari.
I kapital je diktator?
- Jeste, možda i opasniji od oličenog u vođi, jer je obezličen. Kapital je glavni problem savremenog sveta jer se sve vrednuje novcem i sve je zasnovano na takmičenju u sticanju. Svi žele da budu pobednici, a to je nemoguće. Ukoliko su samo neki pobednici, onda su svi ostali luzeri. Ali i pobednici su nesrećni jer su u grču da bi i oni mogli biti luzeri. Treba izaći iz tog koncepta, začaranog kruga koji stvara kapital.
Demokratiju šire, kao nekad hrišćanstvo, čovekoljubivi postulati iza kojih se krije (neo)kolonijalizam?
- Da, to je kombinacija novca i politike. Ali demokratija se ne može uvesti. Kako ćete je uvesti, recimo, u Avganistanu, gde preko 80 odsto stanovništva nema osnovno obrazovanje? Na Bliskom istoku se radi o trgovini - mi ćemo vama dati demokratsko uređenje, a vi nama naftu. S treće strane, za istinsku demokratiju osnov je kultura naroda. Četvrto, kad Amerika ili razvijena Evropa uništavaju neku zemlju, to dovodi narod na rub gladi, a šta znači demokratija ako nema golog opstanka?
Godine u zatvoru
Koliko vas je obeležilo pet godina provedenih u zatvoru?
- Dospeo sam u zatvor kada sam dobio prostrelnu ranu kroz leđa i stomak. Dve nedelje sam bio u bolnici, ali sam tamo doživeo pravu torturu. Leva noga mi je potpuno uništena. Posle šest meseci mučenja, vreme u zatvoru sam provodio čitajući, pročitao sam oko dve hiljade knjiga. Bio je tada sa mnom u zatvoru i jedan momak, neuspeli pesnik. Kasnije je postao predsednik gori od Staljina.
