Izvor: Politika, 27.Sep.2014, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deset godina jedinstvenog jedinjenja
Jubilej galerije na Andrićevom vencu biće obeležen izložbom Peđe Neškovića, „Politikinog” laureata
Izložbom Peđe Neškovića, koja se otvara 3. oktobra ove godine, poznata beogradska Galerija „Ozon” slavi jubilej – deset godina postojanja na našoj izlagačkoj sceni. Slučajno ili ne, tek postavka ovog umetnika održana 2007. u ovom istom prostoru bila je nagrađena „Politikinom” nagradom za likovnu umetnost. Nebojša Babić, fotograf i direktor galerije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Neškovića je odabrao ne samo zato što je veliki prijatelj kuće već i zato što je oduvek bio konstruktivni kritičar čije se umetničke zamisli sasvim podudaraju sa konceptom „Ozona”. Izložba „Vreme nestaje” pravi je prikaz trenutka u kojem živimo, dok istovremeno oslikava pokret. Nešković prolazak vremena prikazuje kroz časovnike, aludirajući i na čitavo domaće kulturno polje, počinje Babić razgovor za „Politiku” i dodaje: „Od običnih zidnih satova do onih sa likom Diznijevih junaka, svaki na svoj način predstavlja pečat jednog vremena. Ovaj prikaz statičnosti odnosno dinamičnosti je krucijalan za prikaz samog života. Da ne pričam više. Posetite izložbu i sami donesite sud.”
Imenom „Ozon”, verujem, nešto ste želeli da poručite?
Ozon je jedinstveno jedinjenje koje čuva život na našoj planeti i to od sunčevih zraka, bez kojih je, istovremeno, nezamisliva naša egzistencija. U isto vreme nestabilan je, kao i kultura kod nas, na različitim temperaturama kreće se od plavičastog dima preko tamnoplave tečnosti do plavog leda. Ta promena, prilagođavanje različitim uslovima, a zadržavanje nekog svog ja – to je moja vizija galerije. Već u samom logotipu zastupljene su nauka i kreativnost, ćirilica i latinica, broj 3 kao simbol, odnosno slovo u kombinaciji sa drugim slovima. Pravim delima čovek se vraća iznova i nalazi uvek novi smisao. „Ozon” je takav – umetničko delo u pokretu, kreacija koja živi dišući sa svetom oko sebe.
Koliko je umetnika tokom protekle decenije izlagalo u galeriji?
Okvirno mogu da kažem da je do sada održano preko 500 izložbi, radionica, prezentacija, konferencija, koncerata, performansa... Nemam tačan podatak, jer se nikad nisam bavio brojem, kvantitetom, već sam pokušavao da prostor izgradim kao mesto u kojem će se uvek naći neki zanimljiv projekat, novi pristup umetnosti, drugačiji pogled na svet. Mislim da o „Ozonu” bolje govori činjenica da je naša galerija ugostila mnogo renomiranih umetnika, ali i radove sasvim anonimnih umetnika. Izlazili smo u susret svima onima koji su imali energiju i entuzijazam da pokušaju da promene, unaprede stvarnost oko sebe.
Da li je to ujedno i princip kojim ste se rukovodili svih ovih godina?
Radoznalost i velika želja za kretanjem me pokreću. Kombinacija ove dve osobine idealna je za stvaranje pozitivne klime za najrazličitije kreativne uzlete. To je ono što se očekuje od umetnosti: da izazove reakciju, emociju, da pokrene. Toga smo imali pregršt ovih godina! Zahvaljujem prijateljima i stručnim saradnicima, između ostalih: Saši Pančiću, Stevanu Vukoviću, Milici Pekić, Nedi Knežević, Slobodanu Trajkoviću, Marku Stamenkoviću… Naša dugogodišnja saradnja sa Rajfajzen bankom odličan je primer prožimanja biznis i kulturnog sektora. Zahvalnost dugujem i Akikavi Nobuko, koja je omogućila razmenu sa Japanom. U planu su neke novine u konceptu, ali neka to bude iznenađenje.
Kada ste otvarali galeriju bilo je neko drugo vreme, drugačiji uslovi. Kako vam danas izgleda to vreme i koliko ja sada teže ili možda lakše funkcionisati?
Svako vreme nosi svoje probleme. U našem okruženju, nažalost, skoro je nemoguće praviti dugoročne planove. Čak i tada nisam planirao rok trajanja ovog multimedijalnog projekta. Doneo sam odluku da stvorim mesto koje će biti tačka susreta starog i novog, avangardnog i tradicionalnog. Nikad nije sasvim lako opstajati i istovremeno održavati kvalitet i dobro ime. Danas je, sa jedne strane nešto lakše, jer je „Ozon” izgrađen, ali je sa druge strane teže, jer su se sve druge okolnosti promenile, tu je ekonomska kriza prvenstveno.
U čemu vidite budućnost za kulturne industrije u Srbiji?
Živimo u vremenu gde se vrednuje kvantitet, u retkim slučajevima kvalitet. Zato su nam potrebna mesta na kojima se susrećemo sa znanjem, primenjenim ili teorijskim, svojevrsnim modernim učionicama i radionicama... Trebalo bi pomagati malim projektima, neimenovanim umetnicima, onima koji predstavljaju izuzetke, koji se izdvajaju. Prvenstveno je potrebno napraviti nacionalnu strategiju. Kada ovo kažem ne mislim striktno na neku dužnost države. Mislim da je od nemerljive važnosti saradnja države, odnosno javnog sektora, sa privatnim i civilnim. Ovi segmenti društva samo ujedinjeni mogu da doprinesu tome da sutra ne osvanemo bez kulturnog identiteta.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 28.09.2014
