Izvor: Politika, 11.Mar.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Darovi Karlosa Slima
Najbogatiji čovek na svetu darovao je Meksikancima spektakularan muzej sa 66.000 eksponata, ali mnogi se na Zelenom kontinentu pitaju gde su drugi darodavci i ko se uopšte može zvati patriotom, a ko izdajnikom
Meksički narko-tajkuni iza sebe ostavljaju pustoš i glave koje se kotrljaju. Baš zato novi poklon Karlosa Slima trajno i simbolično štrči nad sveopštom destrukcijom. Za neupućene, najbogatiji čovek na svetu (po merodavnoj Forbsovoj listi) izgradio je arhitektonski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << spektakularnu šestospratnicu u jednom od luksuznih jezgra meksičke prestonice, nazvao je Muzej Soumaja, po preminuloj supruzi, i u njene valovite galerije smestio umetničko blago koje je po celom svetu otkupljivao tokom više decenija.
Prvu sliku, rad flamanskog majstora iz 16. veka, kupio je još 1966. kada se vraćao sa medenog meseca po Evropi. Danas na oko 7.000 kvadratnih metara galerijskog prostora Soumaja uz latinoameričku umetnost, i prekolumbovske raritete, izlaže bogatu zbirku evropskih majstora: Sezan, Renoar, Van Gog, Matis, Da Vinči, Pikaso, Dali, Tuluz Lotrek… Najveća privatna kolekcija Rodenovih radova, omiljenog skulptora Slimove žene, koja je bolujući od bubrežne insuficijencije preminula još poslednje godine prošlog veka, usađena je na najviši šesti sprat.
Fasada se, sastavljena u slagalicu od 16.000 aluminijumskih šestougaonika, širi, ka visini, nad centralnim mestom Trga Karso. Ovaj srebrnasti oblak se u počast oblinama Rodenovih skulptura izvija, u svom struku, na polovini visine. Iza blistave fasade, na svojih šest različitih spratova je 17.000 kvadratnih metara enterijera.
Arhitekta ove estetske konstrukcije je Fernando Romero (39), inače zet najbogatijeg čoveka na svetu, koga su i pre nego što je upoznao Slimovu kćerku proglašavali za umetničkog vunderkinda. Mora da je tastu napravio veliki popust jer je za monumentalnu građevinu od njenog projekta pa do ugradnje najboljih kocki grčkog mermera u podove Slim utrošio „svega” 70 miliona dolara. I mada meksički biznismen odbija da se upušta u procene umetničke zbirke od 66.000 eksponata, stručnjaci joj pripisuju vrednost i do milijardu dolara.
Kao i svi veliki poduhvati, i ovaj doživljava svoje krštenje, uz veliku polemiku. To je velikodušan poklon, trajniji od bilo koje materijalne donacije, kažu jedni. Drugi pak tvrde da je Soumaja samo besplatni mamac za potrošače koji će na trgu moći da ručaju u jednom od restorana ili da kupuju u nekoj od ekskluzivnih prodavnica iz beskrajnog lanca Slimove imperije. U rekonstrukciju čitavog skvera biznismen ulaže još 700 miliona dolara, deset puta više nego što je vredan poklon u njegovom centru.
Da li ga more duhovi iz prošlosti, ili mu je naprasno proradila savest za zemlju u kojoj od narko-klanova strada stotine hiljade Meksikanaca, tek priča se da svaki čas sedamdeset jednogodišnji Slim noću pohodi svoj muzej. Tamo sam, u ogromnom prostoru, razgleda i razmišlja nad delima velikih majstora, koje je podstaknut ljubavlju prema bivšoj ženi takoreći celog svog života pažljivo odabirao. Ako tu nalazi inspiraciju za nove poslove, nije ni to loše, razmišljaju realisti. Biće onda još sličnih krajputaša, umesto onih krvavih koje seju narko-dileri.
Žizelin prelet
Za razliku od ptica koje se vraćaju svome gnezdu, na let bez povratka pošli su neki od najeminentnijih umetnika čuvenog Nacionalnog kubanskog baleta. Jedan od zvezdanih igrača, Elijer Burzak(27) objasnio je kanadskim novinama, kada je odluka da ostane u Montrealu bila obelodanjena, da se na prelet odlučio iz „artističkih razloga”. U ime pet kubanskih balerina i baletana, rekao je da je njihova namera da se priključe nekoj kanadskoj baletskoj trupi. Jedan od dezertera je i dvadeset dvogodišnji Jadil Suarez, umetnik kome su pripisivali čelnu funkciju u kubanskom baletu.
Ovo je samo poslednji baletsko-politički slučaj u nizu sličnih, kada se gostovanje umetnika sa Kube pretvori u trajni boravak u tuđini, ap osle gostovanja sa „Žizelom“, tokom februara. Veliki kubanski talas umetničkih izbeglica počeo je 1966. kada je u Parizu ostalo deset igrača. Njima su se pridružili iskakanjem kroz hotelski prozor, ili bekstvom u neku od ambasada, umetnici na gostovanjima u Madridu, Parizu, Lionu, Meksiku, Kanadi… Mnogi od njih su se nakon lutanja nastanili u Majamiju, tamo gde je antikastrovska emigracija najmasovnija i najekstremnija.
Raširenih ruku ih očekuje osnivač i direktor paralelnog Kubanskog klasičnog baleta Majamija koji je povodom preleta u Kanadi poručio preko televizije da će uprkos teškim ekonomskim okolnostima prihvatiti „sve umetnike sa Kube koji se odluče da pobegnu”..Kada se radilo o ruskim baletskim prebezima, seća se starih hladnoratovskih vremena, Amerikanci su im začas izrađivali papire.
Ipak na 16. Međunarodnom festivalu baleta u Majamiju i ove kao i prethodnih godina glavne zvezde su baš kubanski umetnici koji su se nekad iskrcali na Zapad na sličan način kao petoro poslednjih dezertera.
Dečje priče na kolumbijskoj traci
Šta je uopšte rodoljublje, ko se u Latinskoj Americi može nazvati izdajnikom, a ko patriotom, to je pitanje koje često bukne Zelenim kontinentom.
U senci velikih i bogatih festivala protekao je 51. Festival internacionalnog filma u kolumbijskoj Kartaheni. I na toj najstarijoj kontinentalnoj manifestaciji sedme umetnosti bilo je jasno koliko je fikcija pomešana sa dokumentarnom realnošću. U kategoriji igranog filma pobedio je čileanski „Post mortem”. Radi se o čoveku zaposlenom u mrtvačnici u čileanskoj prestonici koga ne zanima politika. Ali kada je 11. septembra 1973. general Pinoče krvavim državnim udarom zbacio demokratski izabranog socijalistu Salvadora Aljendea i zaveo teror nad neistomišljenicima, život ovog pojedinca promenio se iz osnova. Posebno priznanje otišlo je još jednom čileanskom ostvarenju koje se bavi posledicama Pinočeove diktature. U „Čileanskoj zgradi” rediteljke Macarene Agilo.
Isto je toliko autentičan i nagrađeni kolumbijski crtać dokumentarac „Mali glasovi”. Retko kada odrasli u publici plaču gledajući animirani film, a to se upravo desilo u Kartaheni. Kolumbijski reditelj Hairo Kariljo pravio je ovaj crtać čitavih deset godina. Počeo je 2000. kada je u lokalnom Crvenom krstu bio u prilici da razgovara sa decom koja su sa porodicama morala da napuste svoja sela, zbog nasilja paramilitarnih narko-grupa. Od tada je intervjuisao sto pedeset mališana, kopirao njihove crteže, angažovao grupu mladih kolumbijskih entuzijasta koji su uz svoj redovan posao ili postdiplomske studije takoreći volonterski radili na ovom filmu. Kao i „Avatar”, i ovaj kolumbijski film, koji je ukupno koštao pola miliona dolara, pravljen je u 3D tehnologiji.
Gde je bio Karlos Slim za to vreme? U svom blistavom muzeju na trgu Karso razmišljajući nad Rodenovim Misliocem.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 12.03.2011.
