Izvor: Politika, 02.Mar.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dabogda celoga života kletve smišljao
Trajanje je na Balkanu vrlo neizvesna i fluidna kategorija, naročito kada je o državnim tvorevinama reč
Živorad Nedeljković (1959), pesnik iz Kraljeva, dobio je nagradu „Meša Selimović” kompanije „Večernje Novosti” za zbirku pesama „Ovaj svet”, koju je objavila izdavačka kuća „Arhipelag” iz Beograda. Nedeljković je autor zbirki: „Pogrešna prognoza”, „Majka”, „Tutin i još pedeset pesama”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Jezik uveliko”, „Tačni stihovi”, „Sušti poslovi”, Negde blizu”, „Drugi neko”. Dobio je „Zmajevu”, zatim nagrade „Branko Miljković” i „Đura Jakšić”. Pesme su mu prevođene na engleski, poljski i ruski.
Pesniku će nagrada biti uručena danas u podne u Narodnom pozorištu u Beogradu.
U nagrađenoj zbirci veličate „ovaj svet”, ali mu i odričete savršenstvo?
Bez sumnje je tako. Čime bi se, između ostalog, poezija i bavila da joj nije svojstvena ta odlika da veliča i slavi, da se divi samoj činjenici da svet, tako ogroman, postoji, da nam je dat. S druge strane, ne bih rekao da svetu odričem savršenstvo, on to čini sam, ili, tačnije, to činimo svi mi koji, istina u relativno kratkom periodu koji se naziva životom, sačinjavamo ovaj svet. Činimo to i kada smo potpuno svesni posledica, a ponekad i sasvim nesvesno. Ovakva ili onakva, nenamerna ili hotimična činjenja koja ugrožavaju svet, istorija nas uči, konstanta su našeg zemnog trajanja. Preostaje nam da uložimo ogroman napor kako bismo njihovu razornost sveli makar na podnošljivu meru.
U pesmama su svakodnevni prizori iz sela i grada. Pesniku je, čini se, prijatnije u prirodi?
Može biti da je posezanje za tim svakodnevnim prizorima iz ambijenta sela i grada i izazvano potrebom da se dodatno naglasi neophodnost očuvanja elementarnih slika od kojih se sve više udaljavamo. Da se ukaže na iskonsku jednakost između nas, odavno sviklih na svakojaka ogrešenja, i čednosti i nepatvorenosti prirode. Konačno, da se podseti da smo – uvek na gubitku.
Više pesama ste posvetili pticama. Da li im zavidite zato što čovek nema sposobnost da leti?
Samo uslovno su te pesme posvećene pticama. I ptice i lirski subjekt su tek dekor da bi se dublje progovorilo o drugom, primerice o Tvorcu. A on je nama, ljudima, podario jedan mnogo dragoceniji let, let kroz snove, a tako i moć da savladavamo i prostor i vreme.
Kroz pesme provejavaju i slike poslednjeg građanskog rata. I dalje nema u Srbiji generacije koja nije doživela barem jedan rat?
Ako odgovor na ovo pitanje intoniramo ovlaš pesnički, morali bismo da kažemo kako nigde u svetu nema generacije koja nije doživela bar jedan rat. Zar mi sada, ovde, ne doživljavamo ratove u Iraku i Avganistanu, zar juče nismo doživljavali onaj u Vijetnamu? To nije naravno zbog toga što mediji ratove i strahote unose i u naše sobe, što smo u prilici da se doslovno, kao u kakvoj video-igri, uživimo u njih, nego zbog toga što kao misleća, emotivna bića možemo da saosećamo sa svima koji stradaju i pate. Verujem da će ta ogromna moć saosećanja uspeti da donese i na ove prostore svest o tome da su svi ljudi isti. Ako ta svest bude jednom izgrađena, i ovde će stasavati generacije koje neće vreme sameravati prema ratovima.
U jednoj pesmi moćni jastreb, koji napada crvendaća, povlači se kada naiđe na otpor, kada shvati da je na tuđoj teritoriji. Ima li nade za Kosovo i Metohiju?
Nema nade samo za one mnogobrojne žrtve koje su u temeljima svakog besmisla, a u bestijalnoj stvarnosti su zapravo rasute po jarugama, nestale pod vodom, ko zna gde i kako umorene, samo zato što im je ime drugačije. Možda će sve te žrtve, kad prođu mržnje, biti i simbol mirenja, jer ih ima na svim stranama; kad se sumiraju učinci zla, možda će one biti osnova za novi početak, za vreme u kome se neće mnogo mariti za granice. Čitali smo i slušali, ne mogavši od užasa u prvi mah ni da poverujemo, da su organi nekih od tih žrtava presađeni u druga tela da bi im omogućili trajanje. A trajanje je na Balkanu vrlo neizvesna i fluidna kategorija, naročito kada je o državnim tvorevinama reč. Toliko znamo. Toliko u prilog nadi.
Iz mraka ste izvukli srpsku kletvu: „Ko mi o zlu mislio, telo mu od voska bilo”. Šta nam ona poručuje?
Pesma u kojoj je ona navedena suštinski se bavi pogubnim posledicama čovekovog delovanja na prirodu i željom da se prevaziđu, ako je moguće, posledice bahatog odnošenja prema životnom okruženju, zapravo prema sebi samom. U pesničkoj igri se tako dođe i do nove, nepostojeće kletve: dabogda celoga života kletve smišljao. A sve to zbog toga da bi oni kojima su kletve upućene, braneći se od njih dobrom i čistotom, svet činili boljim nego što jeste. A ispostavilo se da kletva koju ste citirali nije više tako pogubna: čovek je uspeo, razvijajući svoje tehnološke i sve druge, prividne i kratkotrajne, moći, da utiče na klimu toliko da ona ne preti ni onome ko bi eventualno imao telo od voska.
Citati su postali uobičajena pojava u prozi. Vi citate koristite u pesmama?
Odavno se veruje da u pesmu može sve, ili bar skoro sve. Važno je stvoriti okruženje koje će biti prirodno mesto za stih drugog pesnika, novinski članak, izvod iz kakvog eseja, za vest koja nas uznemiri, za pouku iz udžbenika. Važno je i sav taj materijal nadgraditi u meri koja će doneti nova značenja, drugačije uvide, predočiti novo iskustvo.
Da li pesnici žive dok pišu pesmu ili između dve pesme?
Žive dok pišu, ali i između dve pesme, dva stiha. Da istinski ne žive u tim intervalima koji su običan, svakodnevni ljudski život kakav je svakom od nas dat, stihova verovatno ne bi ni bilo.
Zoran Radisavljević
----------------------------------------------------------
Pohvala poeziji
Kritički govorite o poeziji („zaglibljena u živom blatu”), koja ne stiže o svemu da posvedoči. Zar je to zadatak pesme?
Zapravo je reč o tome da poezija nije stigla da posvedoči o tome da je ovaj svet najpravedniji od svih svetova. Tu se aktivira ironijski odnos i prema svetu i prema moćima poezije, jer, zaista, ovaj svet nije najpravedniji. Ne bih rekao da se tu radi o kritici poezije, jer čitava ta pesma iz koje je ovaj stih, pesma „Močvara”, zapravo je pohvala poeziji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što ukazuje na to šta sve poezija, u ovom slučaju epska, može da izazove u čitaocu, u pojedincu, iako je, naravno, nemoćna u opštem živom blatu.
[objavljeno: 03/03/2010]
