Izvor: Blic, 05.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crteži i grafike
Crteži i grafike
Spomen zbirka Pavla Beljanskog
Ima u nas primera da nečija kolekcija živi i posle smrti darodavca. Takva je Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu. U pravom smislu živi - dakle ne zamrzava se.
Pariski diplomac, pravnik i diplomata, Pavle Beljanski darivao je 1957. svoju zbirku svom narodu osnivajući instituciju pod svojim imenom. Danas fond broji 3500 predmeta, poklonjenih i nabavljenih otkupom, među kojima su i fotografije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pisma i, naravno, slike_arhiva, crteži, grafike i skulpture. Segment ovom prilikom izložen obuhvata crteže i grafike, a broji više od 600 dela čiji su autori Nadežda Petrović, Milan Milovanović, Miodrag Petrović, Ljubomir Ivanović, Jovan Bijelić, Petar Dobrović, Aleksandar Kumrić, Sava Šumanović, Kosta Hakman, Lazar Lečionoski, Ljubica Cuca sokić, Beta Vukanović, Uroš Predić, Bogdan Šuput, Desa Glišić Jovanović, Pjer Križanić..., ukupno njih 77.
'Motiv traganja za karikom koja nedostaje', jasno formuliše Jasna Jovanov, istoričar umetnosti i direktor Legata, uklapa se u zamisao Beljanskog, ali i u pomak novog doba koje crtežu daje ravnopravnu ulogu u nečijem opusu. Iako na ovoj postavci ima crteža koji su skice za 'velika' dela (na primer ženskih aktova koje je Sava Šumanović, izvesno, koristio za čuvene 'Kupačice'), oni su dragoceni jer oslikavaju stvaralački proces i način razmišljanja naše stare umetničke garde. Kolikim majstorstvom je neko kao Pavle-Paja Radovanović morao vladati da nacrta portret Pavla Vasića gledajući ga na televiziji, ili Risto Stijović da uradi skicu za skulpturu tetreba! Koliko intimnog kriju čestitke za Novu godinu koje je Marko Čelebonović crtao Beljanskom, ili pozivnice za zabavu u Skadarliji dizajnirane rukom Zuke Džumhura!
Jezikom savremene tehnologije, skice su nekad bile ono što su danas fotografski snimci (pa čak i printovi) za generaciju koja nema kad da hvata izraz ili pozu olovkom na hartiji. Suptilnije, poetičnije i toplije od ovih!
Polusvet
(Pio Baroha, Potraga, Clio, 2004)
Junak romana, dečak Manuel, je, kao novi Don Kihot, zatrovan idealima iz popularnih romana (o strastima i pustolovinama). Suvišan pijanom ocu i umornoj majci, on je prepušten 'vaspitnim' uticajima sredine madridskih prosjaka, prostitutki i lopova. Lenj za školovanje, a slabašan ili nedovoljno odgovoran za šegrtovanje, on pokušava da odabere životni put, ali ga primeri sudbina poznanika više plaše nego što ga usmeravaju: njegova majka umire dok se oni kojima je služila vesele, od Don Alonsovih cirkuskih podviga ostala je strasna, ali prazna priča, a smrt zaljubljenog Leandra jeste šekspirovska, ali bez (pozorišnog) dostojanstva; svi putevi, i vrline i poroka, i avanture i porodične odanosti, završavaju se porazom, u prestoničkom polusvetu surove i odvratne bede. Oprobavši se i u prosjačenju i u lopovluku, zbunjen 'čoveku nedokučivim i zagonetnim životom', Manuel shvata da je nesposoban i nespreman za zločin, ali ne izbija na pravi (svoj) put, jer su društvene okolnosti jače od njegove slobodne volje.
Načinom pripovedanja i poetičkim komentarima (o sveznajućem naratoru i piscu kao 'nepristrasnom hroničaru'), Baroha vodi žestoku polemiku sa realističko–naturalističkom tradicijom romana 19. veka; on odbacuje balzakovsku deskripciju i 'rastinjake' kao knjiške tlapnje i pokazuje neodrživost Tenove teorije o, navodno, presudnom uticaju rase, porekla i sredine na oblikovanje ličnosti. Ne upućujući na (filozofska, moralna) rešenja za kolebanja svojih junaka, Baroha dopušta da se pokvarenost sveta ne ogleda samo u njihovim sudbinama i karakterima, već i u jeziku, zbog čega pripoveda 'običnim rečima', ne mareći ni za gramatičku ispravnost ni za pristojnost izraza.
