Izvor: Blic, 17.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitanje sa razumevanjem
Čitanje sa razumevanjem
Zaprepašćujući je podatak o funkcionalnoj (ne)pismenosti ovdašnjih petnaestogodišnjaka. Osnova sveg znanja jeste mogućnost da čovek razume ono što je pročitao, da to može saopštiti nekom drugom, da može interpretirati tuđu misao i na osnovu nje razviti svoju. Sposobnost apstraktnog mišljenja razlikuje čoveka od ostalog živog sveta. Znati da živite u zemlji u kojoj dolazeće generacije neće umeti da upražnjavaju tu delatnost, jednako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poražavajuće kao i saznanje da se nećete uskoro približiti normalnom svetu.
Živeći u socijalizmu, kukajući nad školskim reformama i pokojnim Stipom Šuvarem, mislili smo da imamo najgore školstvo u Starom svetu, ono koje je teralo đake da postanu protočni bojleri znanja, da bez ikakvog razumvanja propuštaju kroz sebe podatke i informacije, da ih uče napamet, dobijaju svoje ocene i tako se dalje kreću kroz društvenu hijerarhiju. Tri stotine hiljada socijalističkih đaka otišlo je u svet, i tamo se, uglavnom, dobro snašlo. Retki su oni koji se vraćaju.
Današnji petanestogodišnjaci sanjaju o odlasku. I jedva umeju da pojme ono što su pročitali. Koje će oni poslove dobijati, ako uspeju da se dokopaju Zapada? One iste što su ih šezdestih i sedamdesetih radili naši gastarbajteri, po železničkim stanicama i «bauštelama» sveta koji pravi mostove iznad oblaka i tunele ispod mora?
Prosveta je strateško, prvorazredno kulturno i političko pitanje ove zemlje. Slučaj nesrećne ministarke Čolić, retroaktivno, postaje opaka groteska, zlosutni signal da u zemlji bez ikakve strategije, bez ikakve vizije, bez ikakve utopije – neće biti moguće živeti, ako se bude htelo živeti normalno. A da će se već nekako živeti, i to je, nažalost, sasvim izvesno.
Autorska ukrštenica
'Poljupci' reditelja Saše Radojevića
Koncept autorskog filma, koji su sredinom prošlog stoleća uspostavili autori francuskog Novog talasa, naglasio je punu stvaralačku slobodu reditelja, nezavisne produkcijske uslove i pravo na najrazličitije alternativne pristupe. Ali nije reč ni o kakvoj žanrovskoj matrici ili formuli koja se olako da preslikati. Film reditelja Saše Radojevića 'Poljupci' (god. proizvodnje 2004. autorska produkcija, trajanje: 80 min.) je autorski u doslovnom značenju pojma, jer je reditelj ujedno i pisac scenarija, izvršni producent i šta sve ne. Rađen je nekoliko godina, uz velika snalaženja kada je reč o materijalnim ulaganjima, jer stvaranje filma je, ipak, složena tehnološka konstrukcija. Autor je inače dosad pisao scenarija, filmske kritike i oglede, a jedna od njegovih knjiga, ona o hongkonškom reditelju Džonu Vuu je raritet u širim okvirima.
Radojević je ambiciozno postavio dramaturški sklop svog filma. Nema linearne naracije, prati se nekoliko nezavisnih storija ili životnih situacija, postoji film u filmu, a unošenje poglavlja, posebnih likovnih tabloa sa naznakama teme uvodi jezik filmskog eseja o ljubavi i emotivnim situacijama u različitim životnim dobima. Radojević je sve ovo dobro smislio, ali se kao debitant u kategoriji rediteljskog rada malo precenio. U rukama je imao sopstveni scenario prema kojem je bio prilično nekritičan (nije Holivud slučajno izmislio oko sa strane i drugu ruku pisanja po kritičkim primedbama). Tako se dogodilo da je dijaloška faktura dobrog dela filma prilično banalna, neki delovi filma su režirani prilično nevešto, da ne upotrebim teže reči. Pošto je reč o večnim temama očekivalo se nešto više ironije i naznaka humora. Ali toga ni za lek. Ljubav i ljubavni odnosi su večna tema i tu ne pomažu opšta mesta i školska preslišavanja (kojih doslovno ima u odnosu dva lika, profesora i studenta koji piše scenario).
U vizuelnom i produkcijskom smislu 'Poljupci' deluju pitko i uglačano, izbor muzike i fotografija su znalački urađeni, a u velikoj glumačkoj ekipi, od doajena Ljube Tadića do mlade buduće glumice Hane Selimović, izdvaja se pojava jednog od unutrašnjih naratora kojeg nadmoćno igra reditelj Miša Radivojević unoseći težinu koja nije usklađena sa ostalim delom filma. Svaka škola se plaća, pa i ova.
Ženski orkestar tuge
Aleksandar Galin 'Konkurs', režija Katarina Petrović, produkcija NP Užice
Najveći zadatak u postavljanju komada 'Konkurs' jeste kako izaći na kraj sa mračnom temom koju je ruski dramatičar Galin kao iz kabla sručio pred čitaoca. Negde u unutrašnjost Rusije, ili u bilo kojoj drugoj istočnoevropskoj zemlji u tranziciji, osvanuo je konkurs za izbor devojaka koje bi, kako je najavljeno, trebalo da se u Japanu bave 'umetničkim poslovima'. Zajedno sa većinom žena šire okoline spas u dalekoistočnom bordelu traži i bivša profesorka, ruska intelektualka slabih živaca, jedna obesna sponzoruša koja želi u Japan zbog osvete mužu. Tu je zatim dirljivo naivna domaćica čiji su motivi za prijavljivanje na konkurs ponekad slični onoj žabi iz vica i, naravno, jedna gotovo opšta Ruskinja - prodavačica votke, čije su ćerke, iako na granici punoletstva, već odavno u 'poslu'. Sve ono što sledi, počev od formiranja tog ženskog orkestra tuge našeg doba, njihovog međusobnog trvenja zbog konkurentskih razloga i, na kraju, pojedinačni nastupi pred gazdom, Japancem, samo je priprema terena za viviseciranje stanja duha ostatka današnje Rusije. Uvođenjem u priču njihovih muževa, slika moralnog pada i bede svake vrste u kojoj se nalazi bezbroj malih mesta širom ovog dela sveta dobija konkretno lice toliko čestih tragičnih sudbina.
Stoga rediteljka Katarina Petrović u interpretaciji ove priče 'pomoć' traži u komediografskom ključu omekšavajući njen sadržaj do prihvatljive mere, ali sa određenim posledicama. Iako je, naime, prvenstveno reč o ženskom timu, konačan 'izgled' ove uspele interpretacije Galinovog komada stiže iz muškog ugla, odnosno iz ovog spoja dve vrste nesreće.
Tako se pored Tanje Jovanović, Dragane Vranjanac, Ivane Kovačević i delimično Divne Marić posebno nameću Slobodan Ljubčić, Vladimir Kurčubić, Nemanja Jovanović kao i 'Japanac' Vahidin Prelić.
