Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Apr.2020, 10:25

Ciklus intervjua "Fermatiran život" - Ivan Kovačević, kontrabasista

Fermatiran život je ciklus intervjua s istaknutim pojedincima iz sfere muzičke umetnosti. O koroni kao krunisanom trenutku vlastitih života, ali i (van)muzičkoj stanci koja je „fermatirala“ čitavo čovečanstvo, umetnici govore iz ugla autora, izvođača – praktičara, teoretičara, predstavnika institucija i organizatora muzičkih programa.

Jedinstvena i slobodna promišljanja jesu verbalizovani prizori različitih motiva, životnih tezi i arzi, ali i stvaranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i zadatih okolnosti koje su sagovornike formirale kao autentične umetnike. Ispovesti stavljene u ravan s metro-ritmičkim tokom neke imaginarne kompozicije, nastale samo radi jednog izvođenja, svedočanstvo su naše uslovljene, fermatirane slobode. One su, ipak, i glasnici radosti posle korone.

„Moj muzički put je baziran na istim vrednostima kao i moj život. Strast. Sve što je vezano za svet muzike oduvek me je privlačilo i u tome sam se dobro osećao. I u dobru i u zlu... Nikada u to nisam sumnjao niti sebe mogao da zamislim u nekim drugim vodama... U bilo kom polju da bi se stiglo do nekog postignuća, potreban je rad, red i disciplina, što je opšte poznato. Tako je i u muzici. U umetnosti je talenat neophodan, ali on je samo osnova.

Prošao sam razne faze u svojoj karijeri. Uvek su me zanimali mnogi muzički žanrovi, a uzrok i posledica toga je i neminovno upoznavanje velikog broja ljudi različitih kultura, načina razmišljanja i pogleda na svet. To je ono što ovaj život čini interesantnim i što je za mene suština. Putovanja, kao sastavni deo našeg posla i opredeljenja u sastavu Barcelona Gipsy balKan Orchestra, upravo je otkrivanje raznovrsnosti ove planete. Nije to samo stvar geografije, nego i naroda koji je čine, njihovi običaji, mane i vrline...To je put muzike za dušu...

Kroz sve ove godine uspona i padova zvezda vodilja je uvek bila ista: ići svojim putem, ma kakve prepreke na njemu bile. Učiti, menjati se, a ostati dosledan sebi i svojim uverenjima... Ovaj način života navikao nas je na konstantno menjanje okolnosti, i naučio nas je brzom adaptiranju. Ne živim mnogo u prošlosti, kao ni u budućnosti, najviše zbog toga da mi ne bi promaklo ono što je ovde i sada – ono što, po mom mišljenju, ima jedinu realnu vrednost.

U životu svakog umetnika postoji momenat kada mu je potrebna usamljenost. Istraživanje unutrašnjih poriva, želja i ideja jeste proces za koji je potreban mir. Vrlo često za taj mir nemamo vremena...

Fermata ili korona iz muzičkog sveta mogla bi biti upoređena sa osekom posle koje dolazi plima, kao talas koji se povlači da bi se vratio svom silinom. To nas dovodi i do trenutnog stanja u kome se svet nalazi. Povlačenje u sebe, istraživanje, vežbanje, komponovanje... To je ono čemu sam trenutno posvećen. Situacija u kojoj se nalazimo nepoznata je i samo možemo da sledimo svoje instinkte i da pokušamo da iz nje izvučemo nešto novo, sveže. Da se sukobimo s nekim emocijama za koje možda nismo znali ni da postoje. Svako umetničko izražavanje ima presudan sastojak. Kontekst. Za umetnika u procesu stvaranja to je kao razglednica, jedan uhvaćeni momenat koji se nikada neće moći ponoviti. Sve što mu se tada u životu događa preliva se u delo koje stvara. Zato je delima nekada potrebno vreme da dođu na svoje usled nedostatka tog sastojka koji samo život može da donese. Zvuči apstraktno, ali zaista nije uvek tako. Ni ne treba sve razglednice da budu one prave, ni sve slike života jednom naslikane, ni umetnička dela jednom stvorena. Zato je rad presudan. Da ovladamo veštinom kojom ćemo spajati stvari koje su nekada i jako daleke.

Zbog toga su za mene koncerti vrhunac muzičke umetnosti. U njima postoji i jedan presudan a nepredvidiv faktor koji se zove publika. Energija koja se stvara između umetnika i slušaoca dešava se samo na tom mestu, u tom momentu i nikada se više neće ponoviti. Ponovo na snagu stupa sposobnost prilagođavanja i s jedne i s druge strane.

U interpretaciji i razumevanju dela veoma je važan i socijalni kontekst. Mene lično to veoma zanima. Pre bavljenja balkanskom muzikom bio sam posvećen crnačkoj muzici, džezu, bluzu i rokenrolu, i uvek me je fascinirala prisutnost samog života, navika, načina govora i odevanja kao i istorijskog momenta u kojima su pomenuti žanrovi nastajali.

To sam posle dosta vremena otkrio i u muzici Balkana. Na tako malom geografskom podneblju toliko sličnosti i razlika, toliko emocija, a tolika muzička raznolikost – prosto očaravajuća. S obzirom na to da sam odrastao na Balkanu u vreme kada je ta muzika doživela potpuni umetnički poraz i pretvorila se u nešto u šta nikada nije smela, ja sam bežao od nje glavom bez obzira. Morao sam da odem na drugi kraj Evrope i da se godine nagomilaju, kao i raznorazna iskustva, da bismo se balkanska muzika i ja pomirili. Otkrio sam (i još mnogo treba da otkrijem) šta je ona u stvari.

Odnos muzike i umetnika je veoma specifičan. Sve što tu vezu čini mogućom, veoma je lično. Kao i u muzičkom delu, korona nam ponekad daje vremena da taj lični stav preispitamo i utvrdimo kako bismo mogli da nastavimo dalje. U tim momentima presudno je znati kako nastaviti.

Kada se to primeni na život koji nas je zadesio, samo mogu da se nadam da ćemo umeti da iz svega ovoga izvučemo i nešto pozitivno. Čovek mora da gleda širom otvorenih očiju i bude spreman da prepozna i prihvati svoje greške. Teško da ćemo iz njih samih nešto naučiti, ali sposobnost transformisanja je ono što treba da dođe u prve redove za borbu protiv onoga što nas čeka.

Fermata nas je zadesila u niskom startu, nažalost. Posle više meseci istraživanja, vežbanja i spremanja počela je i prva turneja pod nazivom „Nova era“. Kao da smo znali...

Promenili smo pevačicu, repertoar, uložili mnogo znoja, truda i želje da sve to podelimo sa svetom. Ta prva turneja je trebalo da bude deset koncerata u osam gradova severne Italije. Neverovatno! Nakon osam odsviranih koncerata koji su nam dali veliki elan, najviše zbog reakcije publike na unete promene, turneja je naglo prekinuta. Nastupi su otkazani. Bili smo prinuđeni da se pre vremena vratimo kući, u Barselonu. Dve nedelje nakon povratka u katalonsku prestonicu za nama je stigla i „oluja”. Narod je počeo da shvata šta se zapravo događa. Svuda je na dnevni red stupio strah.

Možda je tako i trebalo da bude... Suviše smo postali arogantni, verovali da se život podrazumeva, a ne da je dar, koji, iako možda nismo zaslužili, možemo makar da opravdamo smislom svog postojanja. Ono što me lično brine u celoj situaciji jeste „dan posle“! Kakav će biti socijalni život? Da li će ljudi još dugo zazirati jedni od drugih? Kako će to uticati na ono što jesmo ili što bi trebalo da budemo kao ljudska rasa? Nadam se da će strah od prolaznosti biti zamenjen strahom od besciljnog trajanja i da će se sve vratiti na svoje mesto.

Na pitanje zašto se ne smanji doprinos za kulturu da bi se dotirala vojna odbrana za vreme Drugog svetskog rata, Čerčil je odgovorio da bez kulture ne bi imalo šta da se brani. Danas je ista stvar... Istorijska težina čovekovog postojanja ne bi smela da se proda tek tako. Toliko barem dugujemo svojim precima koji su nam krvlju omogućili to što imamo, a što ćemo možda sada naučiti i da cenimo.

Naša uloga kao umetnika počinje upravo tada. Kroz sve ove godine smo naučili kako da doprinesemo borbi protiv religioznih, kulturoloških, jezičkih i političkih barijera. Želim da verujem da smo u našem malom domenu doneli neke promene, makar ljudima koji su za njih bili spremni. Sada nam predstoji nov izazov. Podići mostove za koje još uvek ne znamo ni kako su srušeni ni kolika je šteta napravljena. Jedno je sigurno. Borićemo se dokle god u nama ima snage. Ako pronađemo i samo jednog čoveka kog ćemo osloboditi od besmisla straha, onda je ceo naš trud imao smisla.

Muzika je naše živote davno promenila i Boga hvalimo što je tako...“, Ivan Kovačević, kontrabasista, Barcelona Gipsy balKan Orchestra.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...