Izvor: B92, 15.Feb.2014, 16:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čarli Čaplin: Siromah dobrog srca
Kao i njegov junak, Čarli Čaplin je dobro znao kako je to kad si gladan i zato je u svog junaka dosta utkao i sebe. Uspešan, bogat mladi glumac i siromašni, usamljeni dečak sa dikenskovskim detinjstvom ponovo su se ujedinili.
Film još nije napunio dve decenije postojanja kada je dvasdesetčetvorogodišnji Čarli Čaplin stvorio svog junaka Skitnicu, a čitav vek kasnije to je i dalje najprepoznatljiviji lik u filmskoj istoriji, koji biograf Robert Pejn opisuje kao "celokupnu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ljudsku komediju upakovanu u jedan krhki telesni omotač".
Do kreacije je došlo sasvim slučajno, kada je američki reditelj Mak Senet, koji je pripremao film "Mejbelin neugodni položaj", zatražio od mladog Engleza koji je nedavno došao u Holivud i dobio ulogu pored Mejbel Normand da obuče "nešto smešno".
Čaplin je uvek tvrdio, u šta su mnogi sumnjali, da je kostim sastavio na brzinu u garderobi Senetovog studija Kiston, koju je delio sa drugim glumcima: ogromne pantalone Roskoa Arbakla zvanog Debeljko, cipele Forda Sterlinga koje su bile toliko velike da je morao da nosi desnu na levoj, a levu na desnoj nozi da ne bi spale, jakna sićušnog Čarlija Ejverija. Broj ili dva manji "derbi" šešir pripadao je ocu jedne mlade glumice, dok je štap Čaplin pronašao na zemlji. Sliku su upotpunili malecki brkovi i crni krejon oko očiju.
KOSTIM I LIK: Kostim je tako stvoren pre lika, ali se iz odeće odmah rodila ličnost.
"Nisam ništa znao o liku, ali u trenutku kada sam se obukao odeća i šminka učinili su da osetim kakva je on osoba. Počeo sam da ga upoznajem i do trenutka kada sam stupio na scenu bio je rođen u potpunosti. Gegovi i ideje za komediju samo su mi se smenjivali u glavi", napisao je komičar 1964. u svojoj "Autobiografiji".
Priliku da pokaže kostim pred publikom Čaplin je imao u šestominutnom filmu "Dečije auto-trke na plaži Venis", koji je prikazan dva dana pre "Mejbel". Dok je trka trajala ulazio je i izlazio iz kadra i šepurio se pred kamerom, smetao i kamermanima i malim vozačima na takav način da je publika umesto da gleda trku, počela da prati šta on radi i da se smeje.
Tog 5. februara 1914. prvi put je na platnu viđen bezimeni protagonista koji će u naredne 22. godine od Čaplina napraviti prvu pravu filmsku zvezdu u svetu. Pojaviće se u brojnim filmovima i različitim situacijama: zaljubljen će pomagati na farmi u "Skitnici", tragaće za zlatom u "Zlatnoj groznici", doći brodom u Ameriku u "Imigrantu", pomoći slepoj prodavačici cveća da povrati vid i sprečiti milionera da se ubije u "Svetlostima velegrada", zarobiće nemačkog cara u ratu ("Shoulder Arms"), brinuti se o napuštenom dečaku u "Mališanu". Poslednji put pojaviće se u "Modernim vremenima". (Iako je film već dobio zvuk, Čaplin nikada nije dozvolio svom junaku da progovori, ali ga je pustio da na kraju ovog ostvarenja – peva.) Uvek je bio siromah dobrog srca, spreman da pomogne onome ko se nađe u nevolji. Putevi su mu se uvek ukrštali sa lepim ženama i bogatašima, ali nikada od toga nije imao koristi, naprotiv.
SPLET OKOLNOSTI: Do tada su skitnice na filmu prikazivane uvek kao propalice ili alkoholičari. Čarlijev lik bio je prvi klošar za koga biste pomislili da je to postao spletom loših okolnosti i da, kao i odeća koju nosi, zna za bolje dane. Pažnja koju poklanja svom pohabanom izgledu nije ništa manja od brige nekog džentlmena. Ne znamo ništa o njegovoj prošlosti, ali nam je jasno da njegovo ponašanje i držanje nisu u skladu sa teškim socijalnim položajem u kojem se nalazi. On nije neradnik, već slika i prilika "malog čoveka" s početka 20. veka koga je život odveo na margine, ali koji je zadržao ljudskost i optimizam. Nije imao nacionalnost: sa njim su mogli da se identifikuju milioni običnih ljudi u celom svetu koji su strahovali od gubitka posla i egzistencije, oni koji su pred svakodnevicom bežali u bioskope. Čaplin je nadživeo eru nemog filma, jer mu nije bio potreban govor da bi ga gledaoci na planeti razumeli – njegova poruka kroz mimiku i slapstik bila je izražajnija od svakog izgovorenog teksta. Skitnica je bio udarac onim delovima društva koji su verovali da takvi ljudi ne postoje i da su neki građani beskućnici prosto samo zato što su lenji.
"Taj momak ima više strana: skitnica, gospodin, pesnik, sanjar, usamljenik, neko ko se uvek nada da će mu se desiti romansa i avantura. Naterao bi vas da pomislite da je naučnik, muzičar, vojvoda, polo igrač. A ipak, nije iznad toga da pokupi opušak cigarete ili ukrade slatkiš od bebe", objasnio je njegov tvorac.
Jer, Skitnica je možda pohaban i gladan, krade hranu i sakuplja opuške, ali je ponosit i dostojanstven. (Štaviše, njegovo otmeno ponašanje – pikavce drži u tabakeri – ukazuje na težnju da pripada najvišim krugovima.) Ne da na sebe, a sposoban je i da šutne ako treba da se odbrani. "Njegova srčanost ne dozvoljava da ga odbacuju ili ignorišu. Drži do sopstvene vrednosti i ličnog ponosa najnižeg među najnižima – jer, ko može da bude niže od Čarlija? Pokazuje određenu meru nade koja može da se prepusti suzama, ali nikada očajanju", napisao je profesor komparativne mitologije Konrad Hejers posle Čaplinove smrti 1977. godine.
U samom Čarliju Čaplinu bilo je mnogo od Skitnice i kada ga je sastavljao, smatra Hejers, sastavio je i samog sebe. Uspešan, bogat mladi glumac i siromašni, usamljeni dečak sa dikenskovskim detinjstvom ponovo su se ujedinili. Kao i njegov junak, Čarli Čaplin je dobro znao kako je to kad si gladan. Zato hrana zauzima bitno mesto u Skitnicinom svetu, od deljenja svog siromašnog obroka sa drugima, do maestralnog gustiranja kuvane cipele kao da je pečeno pile u "Zlatnoj groznici".
TUGA I SMEH: Sin londonskih vodviljskih glumaca, Čarli je prvi nastup imao kada mu je bilo samo četiri ili pet godina. Majci Hani, poznatoj pod umetničkim imenom Lili Harli, pukao je glas usred pesme, pa je direktor pozorišta uzeo za ruku dečaka koji je znao stihove napamet i izveo ga na scenu. Mali Čarli je otpevao majčinu pesmu i zasmejao publiku kada je odglumio da mu puca glas kao što je njoj. Njegova karijera faktički je počela u istom trenutku kada se Hanina završila; prestala je da nastupa i radila kao švalja, ali je ubrzo sa Čarlijem i njegovim starijim polubratom Sidnijem završila u ubožnici. Kada je doživela nervni slom i poslata u duševnu bolnicu, dečaci su na kratko dati nasilnom ocu koji nikada nije živeo sa porodicom, ali je on ubrzo umro od ciroze jetre. Odatle su odvedeni u sirotište, potom su se priključili pozorišnoj trupi, a onda ih je put odveo preko Njujorka u Holivud. Sunčana Kalifornija bila je kao san i tu će Čarli jednog dana dovesti i bolesnu majku Hanu da u blagostanju okonča svoje dane.
Čaplin je komične situacije nalazio u svakodnevnom životu i stavljao ih u filmove, a najviše je upotrebljavao kontraste.
"Ako me juri policajac, on je uvek težak i trapav, tako da ja ispadam lak i akrobata kad mu se provlačim kroz noge. Ako su grubi prema meni, uvek je to neki krupan čovek, pa na osnovu kontrasta između velikog i malog stičem simpatije publike. I uvek pokušavam da istaknem sa koliko se ozbiljnosti nosim sa nekim smešnim događajem", objasnio je glumac.
U Čaplinovim filmovima bilo je i tuge koliko i smeha, a "najbolniji trenuci dobijali su humorističku notu". Uvek kada Skitnicu ismeju, izigraju ili mu slome srce, on uradi nešto što nas primora da se nasmejemo – makar i sa knedlom u grlu, kako je to davno napisao jedan kritičar.
