Izvor: Blic, 09.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČBS
ČBS
Ovo svakako nije dobro vreme za brze bendove Srbije – ustvari, teško da bih mogao da se setim goreg vremena. Čak i kada smo, naizgled nekontrolisano, plovili tamo amo brodom ludaka postojali su vazdušni džepovi u kojima se moglo naći privremeno utočište. Sada je jedino utočište mašta, jer za pokretanje bilo čega ozbiljnijeg potrebno je oživljavanje gotovo sasvim presahlog tržišta, a za tako nešto neophodna su 2 'k': kreacija i kapital. Ovo drugo može se očekivati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samo od nekoga ko tog 'k” ima dovoljno da bi deo mogao staviti pod rizik, ulažući ga u nešto što mu intimno veoma mnogo znači, a što bi, slučajno, mogao biti zdravi srpski rokenrol.
Takva kombinacija još se nije pojavila u jednoj osobi. Što se kreacije tiče, sa njom nikada nije bilo previše problema, ali je faktor sistematskog obeshrabrivanja takav da je mnoge primorao da se povuku pre nego što su bilo šta zaista uradili. S druge strane, postoje bendovi – posebno van Beograda, što je posebna, duga i zanimljiva priča – koji uprkos svemu uspevaju da u određenim intervalima isporučuju relevantne albume koji kao da dolaze iz neke drugačije realnosti. Takav bend je Čovek bez sluha, koji je odavno prevazišao lokalne okvire matičnog Kragujevca i nedavno ponudio novi dokaz vitalnosti nazvan 'Second Hand' (ČBS Records, ). Materijal ponovo pršti uzbudljivim numerama, čiji tekstovi sadrže i emituju u svet traumu i bol čitave generacije. Posebno karakteristična je 'Ništa mi staro ne nedostaje', koja bi, kad bi ovde postojale top liste, svakako zasluživala jedno od mesta na vrhu.
Dok rodoljubi gude
Jovan Sterija Popović, 'Rodoljupci', režija Filip Gajić,
produkcija Narodno pozorište 'Sterija' Vršac
U najnovijoj interpretaciji Sterijinih 'Rodoljubaca', komada u kome veliki dramatičar govori o rodoljublju, reditelj Filip Gajić vrši analizu ovog osećanja kroz vekove. Najpre, on Sterijin komad svodi na njegova osnovna mesta: bojni poklič Žutilova i njegove družine, potom na raspaljivanje rodoljublja u narodu i na kraju na izgubljeni rat i povratak mađarske vojske u Vojvodinu. Sve između toga kao da nije važno. Odnosno, možda je u nekom drugom vremenu moguće raditi iscrpnu analizu rodoljublja i onoga što iz njega proističe, međutim, poručuje Gajić, ovaj trenutak ne trpi zamajavanja, okolišanja i prenemaganja o budućnosti.
Gajić Sterijine 'Rodoljupce' preinačava i po dubini, on ih, naime, deli na istorijske periode. Početak ustanka i buđenje rodoljubivih ideja prati komadom naznačeno vreme, zatim se seli u doba revolucije i pobede socijalizma, potom u poratno vreme i na kraju u ovo naše koje je karakteristično po NATO bombardovanju i Voltu Dizniju. Svi Žutilovljevi ljudi će otići u budućnost umesto sa svojima, sa glavama Diznijevih junaka.
Osim beskompromisne dramaturške, posebno je zanimljiva i scenska artikulacija ovakvog nastojanja. Gajić ovu priču smešta u neko postapokaliptično vreme, verovatno u ono što može biti naša budućnost ne oslušnemo li Steriju, i što sudeći prema dosadašnjem iskustvu i nećemo učiniti. Stoga Sterijine junake on svodi na nivo pomičnih lutki od kojih se preterano ne izdvaja čak ni Gavrilović, jedini razumni učesnik srpskog rodoljubivog samoubistva, kako ga vidi Gajić. Zbog toga, naravno, nije moguće nikoga izdvojiti iz korektne kolektivne igre vršačkog ansambla. Najnovija predstava vršačkog pozorišta 'Sterija' ostvarenje je koje ne samo da ne podilazi publici već ni velikom Steriji. Skoro filmska scena u kojoj u prvom planu obogaćeni rodoljubi gude svoju priču, dok u pozadini mađarski vojnici streljaju srpsku mladež, nije samo metafora.
