Izvor: Politika, 05.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brat je mio koje vere bio
O tome šta su hrvatski intelektualci pisali u 20. veku u Srbiju, možemo čitati u knjizi prepiske koju je priredio publicista i novinar Radovan Popović
U prošlom, 20. veku hrvatski pisci, slikari, kompozitori, filozofi i lingvisti obraćali su se svojim pismima srpskim književnicima najrazličitijim povodima, počev od izdavanja njihovih knjiga i objavljivanja njihovih tekstova u časopisima u Srbiji, organizovanja izložbi, preko razmene novih izdanja inostrane literature, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potraživanja novčanih sredstava za različite projekte do lepih, prisnih i prijateljskih osećanja.
Neretko, hrvatski umetnici pisali su pisma u Beograd ćirilicom, uz neusiljeno poštovanje multikulturalnosti, a prijatelji su im uzvraćali latiničnim pismima.
O ovoj lepoj komunikaciji možemo čitati u knjizi „Pisma u Beograd, šta su hrvatski intelektualci pisali u 20. veku u Srbiju” (IP „Filip Višnjić”) koju je priredio Radovan Popović, naš poznati književni biograf, publicista i novinar „Politike” u penziji.
U ovoj knjizi možemo čitati sama odabrana pisma hrvatskih umetnika, a priloženi su i neki originalni rukopisi i fotografije učesnika u komunikaciji, kao i indeks autora pisama.
Među hrvatskim umetnicima i intelektualcima koji su pisali prijateljima u Beograd bili su Antun Gustav Matoš, Avgustin Tin Ujević, Gustav Krklec, Miroslav Krleža, Bela Krleža, Vladan Desnica, Ranko Marinković, Ivan Meštrović, Vladimir Nazor, Dobriša Cesarić, August Cesarec, Milan Begović, Antun Branko Šimić, Milan Rešetar, Antun Barac, Ljubo Vizner, Vlado Gotovac, Jakov Gotovac, Jure Kaštelan, Ignjat Job, Mihovil Kombol i drugi.
Imajući uvid u njihova razmišljanja, stavove i potrebe, stičemo uvid i u sliku međunacionalnih i kulturnih veza između Hrvatske i Srbije od početaka, pa sve do osamdesetih godina 20. veka.
Vidimo koliko se Tin Ujević koji je početkom 20. veka i živeo u Beogradu divio poeziji Dušana Matića, Marka Ristića, Aleksandra Vuča, a da je Tugomir Alaupović, Andrićev profesor iz sarajevske gimnazije, pesnik i političar, do svoje bolesti, bio član Glavnog odbora Društva „Sveti Sava” iz Beograda. Alaupović je 16. januara 1934. godine posle teške operacije, u pismu Tihomiru Đorđeviću, uglednom srpskom etnologu, poručio:
„Na žalost, moje, moje se nade nisu ispunile i ja ću morati dugo a možda i definitivno ostati u Zagrebu. Boli me i žao mi je da zbog tih razloga moram podneti ostavku kao član Glavnog odbora Društva „Sv. Sava”. Ali, budite uvereni da ću do kraja života ostati veran onoj lepoj i plemenitoj: Brat je mio"(koje vere bio).”
– To nisu bila pisma u tuđinu, to su bila pisma svojima. Epistole su stizale u srpsku, a zatim u jugoslovensku prestonicu, uz prijateljske molbe, i u njima su autori iznosili svoje stvaralačke muke, nevolje u kojima žive. Ništa tako ne otkriva ljude kao pisma koja pišu. Ona su čudo jedno – prava kovertirana književnost. Bilo je to vreme kada se multikulturalnost podrazumevala kao nešto što je normalan život. Tek na izmaku veka počelo se govoriti o četiri stotine kilometara" – kaže Radovan Popović, primećujući još da se u Zagrebu normalno znala ćirilica i da je postojala obostrana komunikacija hrvatske i srpske kulture „bez ikakve prinude bilo koje vrste, bez laži i političkih marifetluka”.
Kao posebno dirljivo obraćanje hrvatskih pisaca, Radovan Popović izdvojio je ono upućeno „malom, ali čestitom izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću, koji je svim piscima, bez obzira na veru i naciju, pružao ruku, a njegova knjižara bila utočište pisaca sa svih strana Kraljevine”.
A. G. Matoš govorio je „Idem u Srbiju, tamo se barem neću gušiti u jezuitizmu kao ovdje"”, a u jednom od mnogobrojnih pisama koje je upućivao Marku Ristiću, Krleža kaže:
„Dragi moj Marko, ima i takvih šutnja koje nam još jedino preostaju, i ta šutnja dakle, najmiliji moj, leži među nama kao ogromno, tromjesečno nenapisano pismo, te izgleda kao ogromna mutna poplava"”
Ima u ovoj knjizi i pisama koje je Krleža upućivao Aleksandru Rankoviću i Radovanu Zogoviću. Uvršćeni su u nju i Andrićevi odgovori na molbe da priloži svoj pribor za pisanje za budući Muzej hrvatskih pisaca ili da uzme učešće u Antologiji novije hrvatske lirike, povodom stogodišnjice Ilirstva. Oba puta Andrić je uljudno odbio saradnju, a u onom pismu povodom pomenute antologije, od 14. novembra 1933. godine, on kaže: „Zahvaljujući Vam na pozivu moram da Vam kažem da mi, sa moga gledišta, ne izgleda razumljivo ni opravdano da se danas izdaje jedna antologija ograničena na jedno pleme”. Takođe, naš nobelovac Tajništvu Matice Hrvatske uputio je pismo nezadovoljstva zbog toga što je u tom Matičinom izdanju njegovih „Pripovijetki” bio znatno izmenjen stil, jezik i pravopis (menjano je „četvoro” u „četvero”, „svitanje” u „svićanje” itd.).
Marina Vulićević
[objavljeno: 06/03/2008]
