Izvor: Politika, 04.Nov.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bežanje od argumenata ili zavada s argumentima
(Povodom napisa „Napadi umesto argumenata“ dr Ranka Bugarskog, „Politika”, 29. 10. 2015)
U odgovoru na moj tekst „Neznalačko i iskrivljeno tumačenje Evropske povelje o manjinskim jezicima“ anglista Ranko Bugarski primenio je ustaljeni metod iz svojih knjiga i tekstova koji se dotiču teme srpskoga jezika, a to je metod izbegavanja (kontra)argumenata i zaobilaženja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naučnih kriterijuma u velikom luku. Paradigmatičnim se tako mora shvatiti njegov postupak obrazložen u knjizi „Portret jednog jezika“, gde kaže da je „svestan postojanja drukčijih, povremeno i suprotnih mišljenja o pojedinim aspektima razmatrane materije“, ali da se on na njih neće obazirati jer mu je „primarni cilj iznošenje i obrazlaganje autorovih sopstvenih stavova, a ne eksplicitno pobijanje tuđih“. Bugarskog ne interesuje sučeljavanje argumenata i naučnih kriterijuma, nego samo ponavljanje naučno neutemeljenih vlastitih stavova. Ta osobina angliste Bugarskog jasno je ispoljena i u ovom drugom napadu na mene. Ne hajući za argumente, on ponavlja samo ono što je naveo u prvom napadu, začinjavajući to još pokojim nipodaštavajućim kvalifikativom o meni.
A evo u čemu je suština onoga što Bugarski ne razume ili neće da razume:
1) Ja napišem da Bugarski suprotstavljanjem 1. člana sa članom 7.4. Povelje ne razume „hijerarhizaciju značenja članova zakona“, a on u odgovoru kaže da s tim taj „princip nema nikakve veze”. A taj princip, da Bugarskom pojasnim, znači da ako se u prvom članu govori da su predmet zakona KRUŠKE, izvedeni član (7.4) mora da razrađuje pitanje KRUŠAKA a ne JABUKA. Taj princip takođe podrazumeva da „komentar zakona“ nije deo zakona, niti može biti u zavadi sa tekstom zakona, posebno ne sa onim jednoznačnim, definicijskim članovima. Ako i dalje Bugarskom nije jasno šta znači „princip hijerarhizacije članova zakona”, ja mu zaista ne mogu pomoći.
2) Ja napišem da su za status manjinskih jezika u Srbiji, koji po definiciji Povelje to nisu, krivi Vlada Srbije i „lingvistički nepismeni političari“, i da se oni moraju držati SLOVA Povelje („pacta sunt servanda“), a Bugarski me, ne trepnuvši, okrivi da sam kritiku za srpski usud „prevodilaca za bosanski jezik“ uputio „evropskim birokratama“ i njemu. Ja molim Bugarskog da navede bar jednu rečenicu koja će potvrditi da to što mi potura nije laž.
3) Ja napišem da ni u jednom međunarodnom aktu nema propisanog prava da „svaki narod može kako hoće imenovati jezik“, i da to zakonski neutemeljeno ime ne mora u svom jeziku prihvatiti drugi narod, a Bugarski kaže, to što važi za sve ostale narode, ne važi za srpski – Srbi moraju prihvatiti naziv „bosanski jezik“, pa makar on bio temelj stvaranja unitarne bosanske nacije u BiH i najavljene „bosanske države“ u Sandžaku.
4) Ja iznosim i branim nepodeljeno kriterijalno mišljenje srbista da u srpskom jeziku „jezik bošnjačkog naroda“ ne može niti sme da se zove „bosanski“, a Bugarski iznosi nekriterijalno „nepodeljeno svoje“ ili možda i „nepodeljeno mišljenje anglista“ da se tako mora zvati, bez obzira na naučne kriterijume i sve štetne posledice i po srpski narod i po srpske države.
5) Ja napišem da Ranko Bugarski, po mišljenju nekih uglednih anglista, nema nijednog „čisto naučnog rada“ (verovatno oni misle na anglističke, ja dodajem: to sigurno nisu njegovi esejistički izleti u srbistiku), a on odgovara da je „danas srećom lako videti šta na internetu ima o meni – ali i o Kovačeviću“. I normalno, pošto on samo sebe „gleda“ i „tumači“, promašio je – o meni, lako je proveriti, ima desetak puta više podataka (i kad se samo pozitivni računaju). Ali, zar je to, profesore Bugarski, kriterijum naučnosti; proverite koliko na internetu ima npr. podataka o Ceci Ražnatović, dobro bi bilo da se i s njom po Vašem kriterijumu odmerite.
6) Ja napišem da Bugarski izmišlja razmere progona latinice u Srbiji, a da nije osudio divljački progon ćirilice u Hrvatskoj, a on odgovori da je on o tome „govorio tamo gde treba, u Strazburu, što on (tj. Kovačević) naravno ne zna“. Bilo bi interesantno da Bugarski navede ko zna da je to on tamo govorio, ili će se možda pozvati na pozitivne rezultate koje je u Hrvatskoj taj njegov, nikom nepoznati, dakle tajni „govor u odbranu ćirilice u Strazburu“ proizveo.
7) I na kraju, postavlja se pitanje, u ime koga je i za koje jezike to anglista Ranko Bugarski član Komiteta eksperata za Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima, kad svojim delovanjem nastupa nasuprot jedinstvenim srbističkim stavovima, iako iz srbistike nema nijednog naučnog rada. Ili ih, možda, ima onoliko koliko i „ostalih tridesetak članova međunarodnog Komiteta eksperata za Povelju“, tako da i nije čudno što su im mišljenja i stavovi o srbistici „podudarani“. Što bi oni, koji su kao i Bugarski „naučno dokazani srbisti“, čitali 26 srbističkih knjiga i preko 400 naučnih srbističkih radova Miloša Kovačevića. Ili nekog drugog od srbista. Bitno je samo „naučno“ mišljenje eksperta angliste Bugarskog.
Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i FILUM-a u Kragujevcu
