Izvor: Blic, 05.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez kralja...
Bez kralja...
Najatraktivniji deo pretposlednjeg 'Utiska nedelje' bila je hipotetička polemika na temu državnog uređenja buduće Srbije. Trojica sagovornika Olje Bećković, kojoj se tema očigledno dopala, iznela su, u odnosu dva prema jedan, vlastite stavove u vezi sa eventualnom transformacijom republike u monarhiju. Jedini koji je zastupao monarhističku opciju bio je g. Dragomir Acović, predsednik Krunskog saveta, na način koji, možda, predstavlja najvišu tačku medijske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << komunikacije u kompletnoj domaćoj televizijskoj ponudi godinama unazad. Za auditorijum naviknut na raspon od otvorenog prostakluka do pukog nevaspitanja, njegov odnos prema sagovornicima sa kojima se u malo čemu slagao, mogao je predstavljati neku vrstu šoka.
Bez podizanja tona i tenzije, bez negativnih emocija i vulgarnog egocentrizma, prisebnošću čoveka koji tačno zna o čemu i zašto govori, g. Acović je, nijednog trenutka ne skidajući bele rukavice, pretvorio u paramparčad diskusije obojice oponenata, demonstrirajući superiornost koja se na samom kraju, zahvaljujući zapanjujućem pitanju o roku trajanja jednom ukazanog poverenja, pretvorila u očigledni trijumf. Reč je o sistematski gušenom i nemilosrdno obeshrabrivanom modelu ponašanja, koji bi, danas više nego bilo kada – jer naš život se odvija danas - mogao poslužiti kao direktan putokaz za vraćanje dostojanstva srpskoj javnoj reči.
Ako bismo stvari postavili simbolički i monarhiju, odnosno republiku poistovetili sa konkretnim reprezentima obeju ideja, posle prošlonedeljnog 'Utiska nedelje' republici bi ostalo samo da se pokupi i preseli na smetlište istorije.
Omaž Albahariju
Možda je lakše bilo piscu Davidu Albahariju (1948) da dobije neko od važnih svetskih priznanja (kao što je ovo nedavno u Berlinu) nego da uđe u krug autora koji će dobiti svoju tematsku svesku u čačanskom časopisu 'Gradac'. Tokom protekle tri decenije urednik ovog časopisa, vrstan poznavalac književnosti Branko Kukić, predstavio je u pomenutom nizu Henrija Milera, Ernsta Jingera, Luj-Ferdinanda Selina, Danila Kiša, Vladimira Nabokova, Žilijena Grina... Stati uz ove prokletnike, za našeg dobrovoljnog izgnanika (od 1991. živi i radi u kanadskom gradiću Kalgari) značajnije je nego da je ušao u članstvo SANU, jer članovi akademije uglavnom nemaju običaj da glasaju za boljeg od sebe, pogotovu ako nije blizak sa pukovnikom Amfilohijem. Tematska sveska 'David Albahari' (broj 156. 142 stranice velikog formata) nije skup već objavljenih, ili novih, komemorativno-svečarskih tekstova, kao što to obično biva u sličnim okolnostima. Svaki prilog ima svoju visoku meru, kritičke tekstove su ispisali autori iz Albaharijevog naraštaja, potvrđujući izvornost pičševe poetike i moralnog stava. Posebnu poslasticu čine nekolike nove Albaharijeve priče, kao i poglavlje u kojem je predstavljeno pisanje inostranih kritičara, iz kojeg se vidi ozbiljnost percepcije Albaharijevog dela.
Kao po običaju, poništen je urednički princip 'poštanskog sandučeta', što je jedna od temeljnih odrednica Kukićevog izuzetnog rada u ovom časopisu. Uz Radomira Konstantinovića, najveći pisac na ovom kulturnom području dobio je dostojne čitače i merioce vrednosti.
Dva koraka dalje
Samjuel Beket 'Čekajući Godoa', režija Đurđa Tešić, produkcija 'Atelje 212'
Ako je svaka predstava paradigma svog vremena, onda je predstava 'Čekajući Godoa', premijerno odigrana u 'Ateljeu 212', povod za optimizam. Beketova drama apsurda, koja je kao i u svetu prvi put izvedena kod nas pre pedeset godina, u to vreme je konstatovala nadolazeću bedu duha i nemogućnost pronalažene nove ideje koja bi obuhvatila realnost. Ispostavilo se, naime, da je zajednički imenitelj svih tadašnjih težnji bio apsurd čije posledice istina u delovima traju i dalje. Stoga autorska ekipa 'Ateljeove' predstave 'Čekajući Godoa' Samjuela Beketa čini dva koraka dalje. Najpre ne podleže pritisku istorijskog izvođenje 'Godoa' na istoj sceni, što glumcima omogućava da se precizno zadatoj strukturi Beketovog komada posvete na drugi način. Najpre Vladimir i Estragon koji su se nekada nalazili na kraju sveta i na kraju svega, danas su dva dokona tipa koji više onako usput čekaju Godoa i uglavnom se zabavljaju. Odnosno nastoje da nekako prekrate vreme.
Ovakvom intervencijom rediteljka izlazi iz zadate strukture, što istina predstavlja izlazak iz osnovnog osećanja apsurda i besmisla o kome je u suštini reč. Takvo rešenje, međutim, otvara prostor glumcima da se pozabave svojim junacima na sasvim drugi način: Vladimir i Estragon, naime, dobijaju obrise likova kojima se nazire karakter i počinje da se 'vidi' njihova pojedinačna sudbina a ne samo opšta. Takva namera rediteljke Đurđe Tešić realizovana je zahvaljujući pre svega lakom kretanju kroz zamorno štivo, dvojice majstora na žici Borisa Komnenića i Tihomira Stanića, kojima ravnopravno asistira Mladen Andrejević u ulozi Poca. Istovremeno, poveravajući ulogu Lakija Paulini Manov, rediteljka, naravno, samo potvrđuje svoju rešenost da Beketa gleda iz drugog zabavnijeg i neprevratničkog ugla. Slično je i sa promenom pola Lakija, u čemu uopšte nema tajne. Prosto, reč je o rediteljkinoj želji da ovog junaka igra Paulina Manov, što uopšte nije bilo nezanimljivo rešenje.
