Izvor: Politika, 17.Jul.2015, 22:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bergman nije imao smisla za humor

Moja ambicija je da stvaram filmove koji ukazuju na ranjivost ljudskog bića, tako da svako ko namerava da povredi ili vređa svog komšiju razmisli prethodno o tome

Festival evropskog filma, 22. po redu, počinje večeras na Letnjoj pozornici na Paliću. Festival će proglasiti otvorenim švedski reditelj Roj Anderson, koji je uz domaćeg sineastu Želimira Žilnika, ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskoj kinematografiji.

Anderson >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (72) iz rodnog Geteborga na Palić stiže vozom (jer ne voli da leti avionom, prim. aut.), taman na susret sa publikom sa kojom će razgovarati u bioskopu „Eurosinema” u Subotici. Projekcijom njegovih kratkih filmova završava se omaž posvećen ovom autoru. Program  nikada nije bilo lakše sastaviti jer autor ima samo pet dugometražnih igranih filmova: „Švedska ljubavna priča”, „Giliap”, „Pesme s drugog sprata”, „Ti, što živiš” i „Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju”, za koje je osvajao nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji...

Dok je studirao film, Anderson je imao vrlo specifičan odnos sa čuvenim rediteljem Ingmarom Bergmanom. Danas retko priča o njemu, i u razgovoru za „Politiku” kratko je rekao da Bergman apsolutno zaslužuje reputaciju koju ima, i dodao:

– Nažalost, nije imao smisla za humor.

S obzirom da na Palić dolazite kao laureat venecijanskog „Zlatnog lava”, šta vam znači nagrada „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskoj kinematografiji?

Imao sam sreće da odrastam kasnih pedesetih, šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je evropski film bio na vrhuncu. U dobu kada sam najviše upijao znanja susreo sam se s filmovima intelektualnih kvaliteta kakve nisam ranije sretao. Rekao bih da me je evropski film inspirisao da postanem reditelj.

Vaš poslednji film „Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju”, o dvojici bizarnih trgovaca, inspirisan je Brojgelovom slikom „Povratak lovaca”, istovremeno i italijanskim neorealizmom. Zašto?

Dobro pitanje. Čini mi se da postoji jedna stvar koja povezuje ta dva primera stvaralačkog izraza, a to je razumevanje, saosećanje i zanimanje za društvene okolnosti.

To delo je poslednji deo tzv. „Egzistencijalne trilogije” koju čine još i vaši filmovi „Pesme s drugog sprata” i „Ti, što živiš”. Šta povezuje ova tri inače stilski različita dela?

Moja ambicija je da stvaram filmove koji ukazuju na ranjivost ljudskog bića, dela koja bi mi obezbedila veće poštovanje, tako da svako ko namerava da povredi ili vređa svog komšiju razmisli prethodno o tome.

Oni koji prate vaš rad, neretko bi vas dovodili u vezu sa nadrealizmom. Koliko ste, lično, bliski sa tim stilskim pravcem? Znače li vam nešto Bunjuel, Dali ili Breton?

Naravno. Nadrealizam me veoma privlači, sve više i više. Po mom mišljenju, nadrealizam je realizam u neredu. Često veoma blizak snovima. Taj stil pruža potpunu umetničku slobodu, što je sjajno.

Zašto posvećujete veliku važnost muzici u filmovima?

Bilo je perioda u mojoj karijeri kada nisam voleo da koristim muziku u mojim filmovima. Smatrao sam je suvišnom. Ali sada stvarno volim da je koristim. Važno je koristiti muziku koja ima kontrapunkt, koja je dijalektična. U najboljem slučaju ona obogaćuje bogatstvo scene. I pre svega, muzika ne sme da bude predvidiva, očekivana.

Realizovali ste svega pet dugometražnih igranih filmova, a u kinematografiji ste prisutni bezmalo pola veka. Nije li to paradoksalno?

Snimio sam takođe i mnogo reklama, kratkih i angažovanih filmova s istom ambicijom kao i kad sam radio igrane filmove. Nije bitan broj onoga što ste proizveli. Bitna je specifična težina svakog dela. Ja sam do sada veoma zadovoljan svojim radom.

Filmove više ne finansirate novcem zarađenim od reklama? A snimili ste ih na stotine. Hoćete li ih i dalje snimati? Šta vas neprestano vraća toj kratkoj formi?

Radio sam na više od 300 reklama i naručenih filmova. Preko 200 sam ja režirao. Na ovoj vrsti produkcije radio sam jednako posvećeno kao što sam radio na dugometražnim ili kratkim igranim filmovima. Uz pomoć toga sam izgradio čitav filmski studio. Ponosan sam na većinu svojih reklama. Pomoću njih sam izgradio svoj stil. Tržište reklama se danas, u poređenju s periodom od pre desetak godina, pogoršalo. Ipak, takvi angažmani me više ne privlače.

-----------------------------------------------------------------------------

NATO bombardovanje Srbije je ogromna sramota

NATO bombardovanje Srbije 1999. nazvali ste ružnim ratom i pohvalili ste prkos kojim je naš narod odgovorio na bombe. Kako se vi borite protiv uticaja moći, kapitala, politike?

NATO bombardovanje Srbije je ogromna sramota. Nadmoćne NATO snage uništavale su infrastrukturu Srbije bombardujući električne centrale, železnicu, fabrike i mostove... Kakva sramota! Na kraju je čak i tadašnji francuski predsednik Žak Širak osećao takvu sramotu i bruku, zbog kukavičkog ponašanja NATO, da se potrudio da ga prekine. Tih dana me je gotovo do suza taklo dešavanje na jednom mostu. Organizovati rok koncert na tom mostu u to vreme je jedan od najhrabrijih, najpametnijih i najlepših događaja ikada. Što se tiče sukoba na relaciji NATO – Rusija, smatram NATO mnogo agresivnijom stranom.

Nastavak na Politika...

Blic: Palić praznik filma