Izvor: Blic, 10.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beli prah, nasušni
Beli prah, nasušni
Dimitrije Vojnov, 'Velika bela zavera', režija Miloš Lolić, produkcija Atelje 212
Na redovnom repertoaru Scene u podrumu Ateljea 212, od nedavno je i jedna studentska predstava. Da ne bude zabune, najbolje u tom projektu upravo je to, kao i činjenica da je predstavu režirao diplomac Miloš Lolić. Scenska analiza ovog komada posvećenog poslednjim danima rokenrol zvezde Kurta Kobejna u formalnom smislu ozbiljan je pokušaj kombinovanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekoliko žanrova.
S druge strane, komad 'Velika bela zavera' zapravo je rekonstrukcija trgovačkog duha relizovana posredstvom pravila koja važe u rok biznisu - u dijaloškoj formi. U najkraćem, pisac sugeriše da su upravo trgovci slavom, belim prahom i dušama zvezda, odgovorni za Kobejnovu smrt. Kao mnogo puta do tada. I potom opisuje taj proces odnosno Kobejnov, i slučaj njegove porodice. Međutim, bez obzira na pokušaj komunikacije sa trilerom, 'Velika bela zavera' je zatvorena struktura namenjena iskjučivo fanovima. Ona je pre uspela muzička kritika, analiza mogućih uticaja raznih pravaca i stilova na muziku Kurta Kobejna, možda esej, i skoro da uopšte nema veze sa - pobunom. Onim zbog čega je rokenrol nekada bio ideologija, način života ili bilo šta drugo samo ne kompromis.
Možda se zbog toga nametao utisak da osim Miodraga Krstovića u ulozi šarmantno neumoljivog trgovca, i delimično Bojana Žirovića kao advokata, ostali akteri povremeno kao da nisu znali šta da čine na sceni.
Kultura oproštaja
Ima tome blizu trideset godina kako je Elton Džon otpevao pesmu 'Sorry Seems To Be The Hardest Word' ('Izvini je izgleda najteža reč', doslovno prevedeno) na tekst njegovog večitog saradnika, srceparajućeg melodramatika, Bernija Taupina. Pesma je obrađivana često, toliko često da se njeno izvorno značenje izgubilo od preterane upotrebe. I, uostalom, nekoliko verzija za ženske glasove učinilo je taj napev gotovo erotičnim. Čak su i ovdašnja dvojica kantautora, jedan panonski i jedan dalmatinski, imali potrebu da napišu pesme sa sličnim motivom.
Posle predsedničkih izbora u Americi, na internetu je otvorena stranica www.sorryworld.com na kojoj su se Amerikanci izvinjavali svetu zbog ponovnog izbora istog predsednika, a naročito zbog njegovih ranijih dela. Izvinjavali su se u svoje, i u ime svojih sunarodnjaka.
Traženje oproštaja, izvinjenje, isprika, kako god ga zvali, deo je kulture opštenja među ljudima, jedan od prvih znakova civilizovanosti. Znameniti Brantov gest iz Varšavskog geta dodao je politički ton toj ljudskoj tekovini, ali nije izmenio suštinu: izvinjenje je, kao i oprost, znak ljudske snage, bez obzira na motive.
Predsednik Srbije izvinio se za dela koja nije počinio. Delimično se izvinio i u moje ime, za dela koja ja nisam počinio. Bez obzira što je stvar izvedena smušeno, što je, izvinjavajući se žrtvama, izgledalo kao da se izvinjava i inspiratorima zločina za sam čin izvinjavanja, bez obzira što je sve ličilo na jednu od ključnih rečenica iz opusa Duška Kovačevića – 'Brat Đura će da ti oprosti što te tuk’o' (Ilija Čvorović u 'Balkanskom špijunu'), uprkos svemu, dakle – reč je o civilizacijskom pomaku čija je, ako ništa drugo, kulturna vrednost visoka.
I još nešto: sorryworld.com od skora nije u funkciji. Nigde nema imuniteta protiv primitivizma u formi domoljublja.
Orvelovim tragom
'Mandžurski kandidat' reditelja Džonatana Demija
Posle Orvelove negativne utopije otelovljene u klasičnom romanu '1984', čija su se najmračnija predskazanja u dobroj meri već ostvarila, zastrašivanje groznom budućnošću koja je već počela postalo je omiljena tema u savremenom filmu. Najnoviji film reditelja Džonatana Demija 'Mandžurski kandidat' (god. proizvodnje 2004. trajanje: 129 min.) je rimejk poznatog istoimenog dela Džona Frankenhajmera iz 1962. godine, sa nekim bitnim izmenama. Pošto je prvobitna radnja filma smeštena u vreme korejskog rata, pre više od pola stoleća, između komunista i 'ovejanih sejača moderne demokratije', Demi se odlučio da izabere neki nama bliži rat, napad na Sadama Huiseina iz Kuvajta 1991. godine.
Zadržan je osnovni motiv, brisanje memorije i ispiranje mozga (brejnvošing), a to izvodi američka globalna korporacija 'Mančurijan', koja je ovom postupku podvrgla jedan američki vod, iz kojeg će biti izdvojen Rejmond Šo predodređen da u interesu ove mračne organizacije prođe na izborima za američkog potpredsednika. Koji će naravno, poput Džonsona, naslediti ubijenog predsednika po modelu uklanjanja Džona Kenedija. Ali jedan saborac iz istog voda, major Marko (Denzel Vošington) otkriva da, kao i neki njegovi drugovi, ima košmarne snove iz ratnih dana i pošto se svojevoljno podvrgne terapiji elektrošokovima, otkriva šta se zapravo dogodilo. Pokušava da na svoju ruku raščisti stvar sa Rejmondom (Liv Šrajber), ali ovaj je pod žestokim uticajem svoje dominantne majke koja ima svoje interese u korporaciji.
Reč je o psiho-trileru sa jasnim aluzijama na današnju američku političku scenu, pa je pobeda na izborima u dlaku istovetna trijumfalnom likovanju Bušovog klana, iako je film snimljen početkom godine, kad se još nije znalo da će i Džim Keri ući u trku. Demijev režijski postupak sledi ubrzanu fakturu muzičkih spotova, sa vrtoglavim kadriranjem izbliza i 'skokovitim rezovima'. Završnica je bitno drugačija od Frankenhajmerove verzije, ali sada nije ni bitno što prva verzija ima neke suštinske prednosti. Ipak, to je siguran i inteligentan rediteljski rad, značajno potpomognut ubedljivom glumom Denzela Vošingtona i svih drugih, a ponajpre Meril Strip koja je u liku majke ovaplotila incestuoznu energiju koja od sina stvara omađijanu lutku.
Film koji svakako valja videti, premda ćete mu možda naći i pokoju manu.
