Izvor: Politika, 16.Mar.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balet ima svoju boju
Srbija je bila jedan bistri potok, izvor nadahnuća. Sve je žuborilo pre dvadesetak godina u Beogradu. A te zgusnutosti i duhovnosti, uz retke izuzetke, više nema, kaže Džoja Ratković Gavela
Dosta se slikara bavilo balerinama, a među njima pre svega veliki Edgar Dega. Džoja, kao umetnica sa svojim identitetom, nije ga oponašala, niti je pošla njegovim putem. Ona je krenula nekim svojim putem.
Autorstvo nad pomenutim rečima pripada Jovanu Ćirilovu, koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ovaj način ponudio javnosti sopstveno viđenje izložbe „Balet od skice do slike”, slikarke Džoje Ratković Gavele, koja se večeras u 19 časova otvara u beogradskoj „Nju moment” galeriji.
Naša sagovornica, čiji je doživljaj baleta koloritan a doživljaj sveta koji je okružuje kritički, u likovnoj umetnostiprisutna je više od četiri decenije, kroz karikature, ilustracije, crteže tušom i ulja na platnu. Za sebe, stoga, kaže da je vrlo radoznala, da uvek istražuje nešto novo i da se životna vatra koja je pokreće nikada ne gasi. Međutim, balet je, kao neka opsesija, izabrao nju a ne ona njega, mada pamti da je kao dete, pored baleta, želela da se bavi i muzikom i slikarstvom. Ovo poslednje na kraju se i ostvarilo.
– Iako su me ubedili da balet nije za mene, to me nije sprečilo da dugo vremena pratim balet, prvo u Narodnom pozorištu u Beogradu, pa onda u Beču, gde sam išla na najveće baletske predstave, upoznala najveća baletska imena sveta. Moj neostvareni san da postanem balerina ostvario se na jedan prenesen način, kada su se neke bure u mom životu donekle stišale. Mada još ima vatre – kaže Džoja Ratković, opisujući dalje kako su slike nastale:
– Posle tri godine odlazaka na probe u Beču, nastalo je preko sto skica. Tada još nisam razmišljala o ulju, ali je kroz razgovor sa prijateljima došlo do toga da sam skice počela da pretvaram u ulja, jer su skice nekako bile kratkog daha, a nad tom temom htela sam da boravim. Bajkovit izgled, kako ste primetili, potiče od mog osećanja prozračnosti i potrebe da se sve nekako preliva jedno u drugo, otud i ovakav izbor boja. Jer, balet, kao igra, ima svoju boju. To je sve samo došlo od sebe, ja tu nisam ništa nameravala ni planirala.
Slike sa ovom tematikom pre Beograda bile su izložene i u Beču, ali tada je akcenat bio na uljima na platnu, dok su skice, umetnici omiljene, bile nekako u drugom planu, kako kaže, zapostavljene. Ovoga puta na izložbi će se naći oba izraza, svaki za sebe dinamičan i srodan igri.
Na pitanje šta je trenutno obuzima, šta krade njene misli i vreme, ona kaže:
– Sa jedne strane to su grčki pejzaži, to mi je trenutno velika preokupacija. Ti maslinjaci su toliko čudni i burni da moram da ih poslušam. Sa druge, međutim, tu je i slika jedne modernosti u Srbiji.
Mi smo, Srbija, bili jedan bistri potok, izvor nadahnuća. Sve je žuborilo pre dvadesetak godina u Beogradu. A te zgusnutosti i duhovnosti više nema osim, na žalost, u pojedinačnim slučajevima. Preplavljeni smo ovim modernim umetnicima koji se bave instalacijama, u kojima čovekov duša i duh ne mogu da uživaju. To ne može da traje, to čovek ne može da okači na zidove. Ljudi koji život daju za pravo slikarstvo, koji su savremenici ali je njihova modernost u njihovom ćutanju, koje će tek za sto godina biti priznato, oni se potiskuju, nazivaju ih tradicionalistima. Baš me zanima šta će posle sto godina ostati od ovih silnih instalacija... – pita se Džoja Ratković Gavela.
M. Dimitrijević
[objavljeno: 17/03/2010.]
