Izvor: B92, 06.Maj.2014, 11:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bajke za nevaljalu decu
Izložba slika i skulptura “Bajke za nevaljalu decu” Tadije Janičića biće otvorena 8. maja u 19 časova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.
Muzej savremene umetnosti Vojvodine
Dunavska 37, Novi Sad
Kustos izložbe: Nebojša Milenković
Otvaranje: četvrtak, 8. maj 19h
Trajanje izložbe: 8. maj ― 1. jun 2014.
Tadija Janičić rođen je 1980. u Nikšiću, živi i radi u Novom Sadu. Nakon završene Umetničke >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << škole na Cetinju, 2004. diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Milana Blanuše.
Prve samostalne izložbe crteža imao je u galerijama Den (Tokio) i Alterlibre (Osaka), a potom je izlagao u Novom Sadu, Podgorici, Beogradu, Smederevu, Budimpešti, Murskoj Suboti.
“Tadija Janičić predani je posmatrač–svedok–učesnik. Pored toga što su inteligentne, katkad jetko humorne i groteskno angažovane ― njegove slike i skulpture su studije naravi ali i svakodnevne, intimne, multipoetičke i autobiografske dnevničke zabeleške. Uostalom, kompleksnost i istovremena banalnost sveta u kom živimo i ne može se doživeti ni posredovati drugačije do upravo ličnim iskustvom. Budući od onih slikara koji se permanentno i dosledno bave životom savremenog čoveka ― Janičić prikazuje one aspekte tog života koji na videlo iznose njegove psihološke, emotivne i socijalne nesrazmere, nedoslednosti, nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, raspolućenosti, osujećenosti i ostale uskraćenosti i konfuzije...
Preispitujući relativnost i privremenost moralnih, etičkih pa i umetničkih normi sveta koji ga okružuje, Tadija je za ključnu strategiju svog slikarstva izabrao (auto)ironijsko poigravanje sa motivima i mitovima današnjice. Zaglavljeni između latentne želje i hroničnih ne/mogućnosti njenog ispunjenja, obični likovi sa Tadijinih slika, vrlo slični nama, uhvaćeni su u klopku sveta u kome svi nešto govore ali u kome su reči odavno izgubile težinu i značenje. U takvom svetu umetnost egzistira kao jezička igra, ali, istovremeno, i igra različitim jezicima.
Narativnost ove umetnosti ne “eksponira” se kao potreba za komunikacijom već, radije, ukazuje na nedostatak/izostanak/izlišnost iste. Na momente, u ovom slikarstvu postoji i nešto atavističko, primordijalno, neke urokljive, sveprisutne oči koje nas odnekud stalno gledaju, upozoravaju, opominju, zavode ili hipnotišu. Isprazna punoća društva današnjice, gde višak informacija nije srazmeran umnožavanju značenja (znanja), slikarstvo Tadije Janičića ― u kom su prirodno isprepleteni urbano i ruralno, uzvišeno i banalno ― čini jednom od onih svežih, pri tom doslednih i kontinuiranih, pojava/glasova kojima teško dostižan ideal umetnosti koja iznov uspeva da nas iznenadi nečim poznatim nije nimalo nedostižan niti stran. Naprotiv!”
Nebojša Milenković, Iz teksta za katalog izložbe
