Izvor: TvojPortal.com, 19.Jun.2011, 11:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BLAM: Ne veruju ni kad imate dobru volju
Dnevnik.rs Nije nostalgičan. Odrastao je u građanskoj porodici koja je dosta arogantno “nevolela” komuniste, što nije sprečavalo njegovog oca i njega da sviraju Titu. “Bili smo licemeri na tu temu.
Kada je prohujalo vreme rušenja, mogu reći da je to bila zgodna zemlja. Kao kosmopolitu i ateistu, uvek me je oduševljavala ideja ukrštanja kultura, religija i mentaliteta, to je Jugoslavija posedovala” priča nam Mihajlo Miša Blam, legendarni kontrabasista, pedagog >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << i svetski putnik, koji je nedavno u Novom Sadu imao autorsko veče “Novi zvučni prostori”. Dalje svedoči da Brozov sistem nikada nije proganjao džez, već su to činili pojedinci.
- Legendarni bubnjar Nafta pričao mi je anegdotu sa igranke. Video je devojke, a trebalo mu je 40 minuta do pauze. I on zapeva „Oj Kozaro„. Svi zaigraju, znajući da ima 20 minuta da im se udvara. Kasnije se pričalo da su skojevci prekinuli igranku - nije tačno, govori Blam, dodajući da je Kardelj citirao Tita rečima “naša omladina mora da upozna i tu vrstu svetske umjetnosti...” što je bilo ogromno zeleno svetlo za džez.
Kako to da je bilo svega nekoliko mladih slušalaca u sali Kultrnog centra Novog Sada?
- Pa, možda zato što sam ja došao iz muzeja, ja sam neolitski čovek sa 64 godine (smeh). Svaki vremenski period ima i svoju publiku, a ja ih inače često viđam na svojim svirkama.
Postoji li opravdanje za dominantno lošu muziku koju slušamo na radiju i televiziji?
- Ne. To su lični afiniteti urednika. Muzika se deli na dobru i lošu bez obzira na žanr, a ako imate urednika čiji je lični afinititet iznad onoga što svaki servis mora da produkuje, onda dolazi do sukoba.
Željko Mitrović sigurno ne sluša ono što emitiuje „Pink”, on povlađuje niskom ukusu?
- Što da ne, to je biznis. On nema obavezu emitovanja druge muzike. Zamislite, hipotetički, zakonsku zabranu izvođenja muzike koju mi s muzičkim ukusom držimo za kič. Da li bi iko od publike počeo da sluša nešto drugo? Nije problem šta se emituje, nego koliko se toga ne emituje.
Da li država može strategijom da stvori ukus, ili se to nosi iz kuće?
- Može da donese zakon koji postoji svugde u svetu. Možete emitovati 40 odsto strane muzike, 40 domaće, 20 izvorne, a unutar toga se naprave kriterijumi. To se baci na papir i ko se toga ne pridržava ima da plati kaznu. Kraj! To je vrlo jednostavna priča.
Ima li svrhe da pričamo o tome kad RRA toleriše i vulgarnosti ?
- Zemlja u kojo živimo tek liže svoje rane. Ja, koji sam apolitičan i smatram da umetnik ne sme da pripada nijednoj partiji. Znam jednu stvar: 80 procenata političke elite su teški primitivci i ne mogu da očekujem ništa bolje. Moram sačekati da se naša deca, koja još peru sudove negde na Zapadu, vrate u tolikom broju da će ovi morati prirodnim putem da izumru.
Svojevremeno je Ministarstvo kulture odbilo da vam pomogne u izdavanju knjige “Džez u Srbiji: 1927-1944”...
- Ne samo da su odbili – nisu mi čak ni odgovorili! Zar nije to tragedija?! Finesa koja me je srušila dogodila se kada sam skupio svoje pare, sve sam uradio i ponudio gotov proizvod velikim izdavačima besplatno – niko mi nije poverovao. Svi su mislili da je u pitanju neki trik.
Šta nam to govori?
- O pokvarenosti društva. Ne veruju vam ni kada imate dobru volju.
Džez nije potreban Srbiji?
- Ne, ljudi se ponašaju kao da im nije potreban. To uvek vuče u neprijatnu priču u kojoj se morate zakačiti o nekog političara. Na Dan državnosti navikli smo da ispred Skupštine svira simfonijski orkestar, hor, zna se šta pripada Danu državnosti. Bio sam šokiran, i to ime ću uvek, sa mazohističkom radošću da ponavljam: Velja Ilić je doveo Cecu da nam peva. Pritom sam ja bio prinuđen da plaćam pretplatu javnom servisu, zbog ličnog afiniteta političara koji je priveo i frigidnog Koštunicu i akademika Bećkovića. I pevala im je Ceca, protiv koje lično nemam apsolutno ništa.
Da li vam je tužilaštvo dogovorom s Cecom pljunulo u lice?
- Nije. Pavaroti je slično prošao, a on je utajio 32 miliona dolara poreza. Njemu nisu mećali ni narukvice i to nije nova priča. Ne pada mi na pamet da je štitim, ali siromašan čovek neće ni doći do toga da duguje milion dolara.
Ipak, Italija je pravno uređena država?
- Tek utoliko što otima imovinu kriminalcima po osudi, a mi oduzimamo pre osude.
Da li vam nedostaje zakon jednak za sve?
- Imamo zakone, ali ih ne poštujemo. Radim velike projekte sa EU i shvatio sam da nije samo Srbija ta koja ima mediokritete i birokrate. Trčim često u Brisel da kukam za projekte u Nemačkoj i Danskoj, nalećem na pet puta veće mediokritete nego što sam ikada video u Srbiji. Čovek je čudno biće.
Šta vam najviše smeta u dnevnopolitičkom životu u Srbiju?
- Ništa. Znam probleme Srbije kao zemlje. Užasno mi smeta i iritira me primitivizam.
Rekli ste da je patriotizam kič?
- Obrnuto! Uvek sam tvrdio da te drugi proglašavaju za kič ako si patriota. Jevrejin sam, rođen u ovoj zemlji i veći sam patriota nego mnogi Srbi, a pritom sam i ponosni Balkanac, jer znam njegove dobre osobine. Ukoliko nastupite kao patriota, onda vas gledaju kao budalu, ili kič.
Šta će našim muzičarima doneti ulazak Srbije u EU?
- Ništa naročito. Ako imate dovoljno snage da ponesete instrument i nešto para u džepu – krenite.
Rok će oživeti kada ga elita počne slušati, važi li to i za džez?
- Tu ima velika razlika: rok je završio svoju misiju, u dužem periodu će biti mrtav i iza roka se pojavila “vorld mjuzik”. Džez nije umro, Berkli opstaje, Grac opstaje... Rok je jak u Rusiji, samo ga niko ne sluša jer je na ruskom. Džez nije komercijalna muzika i ne traži mnogo publike kao rok. Dovoljno je imati jednog više u publici nego vas na sceni i odradili ste svoje misionarstvo, figurativno govoreći. Džez je edukativnija muzika, bazira se na klasici, a rok na bluzu. Rok je podeljen po državama, a džez je opstao kao internacionalna priča, mi govorimo jedinstven jezik.
U eri smo globalne piraterije, besplatnog skidanja pesama sa interneta...
- To više niko nikada neće moći da zabrani, besmisleno je pričati. Kao kada bismo govorili o zabrani cigareta da bismo prodavali više droge.
Vrlo ste spontani na sceni, zašto narodnjaci to nisu?
- Možda treba da pročitaju knjige čika Frojda. Prvo, nikad nisam dozvolio sebi i mojim studentima da upotrebe reč “tezga”. Nikada! Na traktorskoj prikolici, u Karnegi holu – to su sve koncertni nastupi. Najgore je videti namćora ili foliranta na bini, ako to nemaš, nisi umetnik, već zanatlija. To se tačno oseća. Ja sam u Novom Sadu izgubio dva i po kilograma na koncertu.
Šta nam je kazala sudbina Dragana Tokovića i Dubravke Nešović?
- Strašne stvari. U ovoj zemlji čim pređete 35 godina postajete zaboravljeni starac. Još gore ako ste pevač ili pevačica, niste dobrodošli. Oduvek imamo crninu. Već u 40. se oblači crnina i ljudi te zovu “baba”. To je primitivna tradicija koje se ja užasavam. Mnogo je nezaposlene mladosti, treba i tu čačnuti...
Zabluda koju laici gaje u vezi sa kontrabasom?
- Kontrabas se u glavama laika vezuje za Burduša, simpatičnog Cigana koji luta. U Beogradu, kada zovem taksi da prevezem kontrabas na svirku, a cena jednog je 75.000 evra, kad ga vide daju gas i odu. Šta dalje da pričam, to je odnos plebsa.
Igor Mihaljević
Duša instrumenta
Prethodna gošća „Intervjua nedelje„ profesorka Vladislava Gordić Petković pitala je na neviđeno Mišu Blama – kada bi sad birao, šta bi studirao?
- Isto.
A da nije kontrabas?
- Klavir. Ona je duša instrumenta. Sve vam daje, ritmiku, harmonizaciju, napor za vežbanjem – čudestan instrument.
džezmiša blam
