Izvor: B92, 29.Okt.2010, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BJF: Javni čas Waynea Shortera
Ovogodišnji BJF trijumfalno je počeo jednim od najboljih jazz koncerata koji su se ikada desili na ovim prostorima.
U četvrtak uveče u Sava centru otvoren je 26. Beogradski Jazz festival. Pre prvog benda, na bini su se pojavili Tomislav Grujić u ulozi konferansijea, švedski ambasador u ulozi sponzora i Vasil Hadžimanov u ulozi jazz muzičara kome je pripala čast da zvanično otvori festival. Pored Vasila i Tome, na otvaranju je već tradicionalno bio >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << prisutan veliki broj poznatih. Ne ulazeći u to ko je od njih iskreni ljubitelj jazza, a ko je došao da bude uslikan za foto stranu Glorije, činjenica je da su na okupu bili Raša Petrović, Bubiša Simić, Dragan Bujošević, Zoran Alimpić, Gorčin Stojanović, Miško Plavi, Bilja Krstić i mnogi drugi. Ekipa je stigla, festival je mogao da počne.
Sa pola sata zakašnjenja na binu je izašao bečki Radio String Quartet. U klasičnoj postavci (dve violine, viola i čelo) oni su za početak izveli dve kompozicije, od kojih je jedna bila obrada Milesove "In a Silent Way”, što je po njihovim rečima bila posveta zvezdi večeri Wayneu Shorteru. Nakon toga, na bini im se priključila prelepa Rigmur Gustaffson, koja je bila u centru pažnje narednih sat vremena.
Repertoar su uglavnom činile pesme sa njihovog ovogodišnjeg albuma "Calling You”, što znači da su preovladavale obrade poznatih oldies hitova, plus nešto malo originalnih kompozicija. Nije bilo teško prepoznati Paul Simonovu "Still Crazy After All These Years”, Bacharachove "Close to You” i "I Just Don’t Know What to Do with Myself”, kao i Stevie Wonderovu "If it’s Magic”. Nema sumnje da Rigmur poseduje zavidne vokalne sposobnosti, ali čini mi se da su Radio String Quartet bili mnogo zanimljiviji od nje. Naime, vokale kao što je njen možete čuti mnogo češće nego klasičan gudački kvartet u tako neklasičnom pop/jazz izdanju. Njihovi aranžmani poznatih pop pesama nisu bili revolucionarni, ali nisu bili ni preterano dosadni. Iznad svega, bili su dostojna podrška njenom glasu, jer da nije njih, gotovo sam siguran da bi Rigmund pratile korg klavijature i saksofon a la Groover Washington. Da dosada bude svedena na minimum, dodatno je pomogao reportoar sastavljen od obrada, jer sumnjam da bi publika koja je u ogromnoj većini došla zbog Shortera, imala strpljenja za nepoznate severnoevropske pop melodije.
Pored školovanog glasa, Rigmund poseduje i neodoljiv šarm, zbog koga joj se kroz prste može progledati što je svoj kvartet predstavila bar deset puta. Sve u svemu, verujem da su sve one skockane bakice iz kruga dvojke, kao i supruge političara iz gradske vlasti bile zadovoljne nakon uvodnog koncerta.
Nakon sat vremena pauze, tačno u 22h, na glavnoj bini Sava centra se pojavljuje Wayne Shorter Quartet. Ko uopšte čini taj kvartet i šta uopšte reći o njihovom koncertu? Zamislite tim od 5 najboljih NBA igrača, zamislite bend Traveling Willburys u kom umesto Jeffa Lynaa sviraju Keith Richards i Neil Young, zamislite zajednički roman Kerouaca, Burroughsa, Joycea i Salingera, zamislite film u kome igraju Robert de Niro, James Gandolfini, Johnny Depp, Meryl Streep a režira ga F.F. Coppola ili TV seriju koju potpisuju Alan Ball, David Simon i David Chase – e to je Wayne Shorter Quartet, crème de la crème svetskog jazza! Svaki od članova kvarteta na svom instrumentu spada među pet najboljih živih muzičara. Da je svako od njih došao posebno, kao lider svog benda, bio bi zvezda. A kako i ne bi kada im CV-jevi izgledaju ovako: Gremijem nagrađen basista John Patitucci je tokom svoje karijere svirao sa imenima kao što su Stan Getz, Dizzy Gillespie, Chick Corea, Herbie Hancock, Ry Cooder, George Benson, Sting, Henry Mancini, Roger Waters, BB King, Freddie Hubbard i stotine drugih.
Ako pitate Boba Dylana, Billa Frisella, Joni Mitchell, Emmylou Harris, Daniela Lanoisa i Noru Jones ko je bubnjar Brian Blade, svi će vam potvrditi da su svirali sa njim. Što se pijaniste Danila Péreza tiče, muzičari sa kojima je on sarađivao zovu se Dizzy Gillespie, Charlie Haden, Wynton Marsalis, Steve Lacy, Jack DeJohnette, Roy Haynes i drugi. Kad je Shorter u pitanju, dovoljno je reći da spada među najveće saksofoniste koji su ikada hodali našom planetom.
Čemu sve ovo naizgled bespotrebno nabrajanje? Pa iskreno, nemam nameru da vam pričam koje pesme su sinoć svirali, ko se u kom minutu istakao, da li su preovladavele balada ili brze kompozicije i da li smo čuli "Footprints” na bis. Ne, to jednostavno ne bi imalo poentu, ovi ljudi su toliko iznad toga. Nemojte se nadati da će jedan tekst da vam dočara stoti deo atmosfere Shorterovog koncerta. Ovo su samo obične reči, a ono je ipak vrhunska muzika. Ako sinoć niste bili u Sava Centru a volite jazz, ma čak i ako ga ne volite, slobodno naručite kamion pun papirnih maramica ili se udavite u suzama. Sve što ću vam reći je da smo sinoć čuli jedan od najlepših koncerata koji se ikada desio u Beogradu, na kom nije postojao nijedan, ali bukvalno nijedan pogrešan ton tokom svih devedeset minuta. Energija, telepatija, virtuoznost, čarolija i umetnost su neizbežni termini kada se u predstojećim decenijama bude opisivao ovaj koncert. Treba li reći da nijedan muzičar nije izgovorio nijednu reč, da nije bilo međusobnog predstavljanja, bespotrebnog zahvaljivanja"Ionako se Rigmund zahvalila za naredna tri koncerta. A ko ne zna kako se zovu ljudi koji su sinoć bili na bini, neka proba da ne zna i dalje.
Muzika Shorterovog kvarteta bi se mogla uporediti sa onom jednom sitnom kapljicom hemije koja pored 99% vode čini koka kolu time što jeste – njih četvorica su čista esencija jazza. Ne znam koliko je koštalo dovođenje ovog benda, ali sam siguran da oni vrede mnogo više od toga, ma koliko ta cifra iznosila. Hvala organizatorima. Hvala Wayne Shorter Quartetu na večeri koju ću prepričavati svojim unucima i daviti ih na isti način na koji deka Albert iz "Mućki” davi sa pričama iz Drugog svetskog rata. I jedno, i drugo je istorija.
Onaj ko sebe naziva ljubiteljem jazza, a sinoćnji Shorterov koncert mu je bio dosadan, budite sigurni da taj ima veze sa jazzom isto koliko Milka Canić sa grind/death metal muzikom.
