Izvor: B92, 01.Nov.2011, 10:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BJF 2011: Tradicionalno i savremeno
U nedelju se završio 27. Beogradski jazz festival i sada se osvrćemo na neke od koncerata koji su ga obeležili.
Od kada je ponovo počeo da postoji 2005. godine, Beogradski jazz festival (BJF) poprilično uspešno kombinuje koncrete za široke narodne mase kao i svirke za one sa nešto istančanijim ukusom. Takav je bio slučaj i ove godine.
Sve je počelo koncertom Pata Methenyja u Sava centru u četvrtak. Kao neko ko se od svih koncerata na ovogodišnjem >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << festivalu najviše radovao svirci Marca Ribota, možete pretpostaviti kakvo mišljenje gajim prema muzici koju izvodi Metheny. Ipak, i pored toga, zatekao sam se u velikoj dvorani Sava centra da bih razbio predrasude, no dva sata kasnije se ispostavilo da to razbijanje nije baš išlo. Nema nikakve sumnje da je Pat majstor svog zanata, da je virtuoz na gitari, da je osvajač više desetina Grammy nagrada kao i da je jedan od najcenjenijih gitarista na planeti. Svaka zamerka njegovoj svirci u Sava centru bila bi plod ličnog neafiniteta prema načinu na koji on svira i subjektivnoj proceni da je dušu i srce zamenio tehnikom, te ću mišljenje zadržati za sebe. Ukoliko volite Patovu muziku, velike su šanse da vam je njegov beogradski koncert bio jedno od najlepših iskustava u životu, a ako spadate u one kojima ne prija njegov zvuk gitare, verovatno ste pomislili kako je postojalo sijaset boljih načina da provedete vreme između 20 i 22h u četvrtak uveče.
Ovim potonjim je sledeći koncert sasvim sigurno bio melem na ranu. Izraelska pijanistkinja Anat Fort i kontrabasista Gary Wang ispunili su ex-Pogon Doma omladine nežnim zvucima na granici između jazza i klasike. Njih dvoje inače sviraju zajedno sa bubnjarem kao trio, ali za ovu turneju izabrali su nešto intimniji način da predstave svoj repertoar. U stilu tipičnih izdanja jedne od vodećih diskografskih kuća kada je jazz muzika u pitanju ECM, Anat i Gary su prošarali veče tihim i savršeno sinhroinzovanim tonovima. Nema sumnje da je Anat bila „pod reflektorima", pošto je Wangovo sviranje bilo potpuno u funkciji tonova sa njenih dirki. Ako znamo da njih dvoje zajedno sviraju 12 godina, onda nam je jasan i stepen razumevanja u njihovom muzičkom dijalogu. Sve u svemu, ovaj koncert je potpisniku ovih redova poslužio kao provetravanje ušnih kanala nakon Methenyjeve svirke i odličan uvod u nezaboravan koncert Joachima Khna koji je usledio.
Nemački pijanista Joachim Khn je jazz veteran, prisutan na sceni još od šezdesetih godina. U bogatoj karijeri zabeležio je saradnje sa takvim muzičarima kao što su Don Cherry, Jimmy Garrison, Ornette Coleman, a ove godine je objavio sjajan album „Wo!Man" sa Archiejem Sheppom. U Beogradu je nastupio sa triom kog pored njega čine bubnjar Ramon Lopez i marokanski basista Majid Bekkas.
Ono što je ovaj koncert obeležilo je mešavina ogromne energije i emocije. Khn je svim srcem udarao po dirkama, kapi znoja su se slivale na njih, Lopez ga je u stopu pratio, ne zaostajući nimalo ni u čemu (ponajmanje u prolivenim litrima znoja), dok je Bekkas, staloženo i sa širokim osmehom kog nije skidao celo veče, svirao sintir, odnosno guembri (marokanska verzija trožičanog basa) i s vremena na vreme pevao. Mnogo različitih stilova smo čuli na njihovom koncertu – od old school jazza, preko avangarde, sve do world muzike. Najzanimljivije od svega je što njih trojica sa takvom lakoćom pakuju sve te stilove, da ni u jednom momentu niste sigurni u koje vode će vas odvesti. Nakon sat i po žestoke svirke, nije bilo velike dileme koji je koncert je obeležio prvi dan festivala.
Pored Duška Gojkovića, jedini koncert koji je na ovogodišnjem festivalu bio rasprodat beše subotnja svirka kvarteta Charlesa Lloyda. To ne treba da čudi ako se zna da je u pitanju gotovo all star postava koju pored veterana na saksofonu sedamdesettrogodišnjeg Lloyda čini krem džezera srednje generacije: Jason Moran za klavirom (prošle godine održao koncert sa svojim triom u SKC-u), bubnjar Eric Harland i basista Reuben Rogers (sva trojica rođena sredinom sedamdesetih). Ova postava svira zajedno gotovo pet godina i to "prećutno razumevanje” je bilo očigledno u svakom tonu. Oni su zajedno snimili dva studijska albuma (tri ako računamo i ovaj "grčki” iz ove godine), od kojih je naročito bio hvaljen prošlogodišnji "Mirror”, sa koga smo čuli 3-4 kompozicije.
Posebno je ostala u sećanju petnaestominutna "Caroline No” Briana Wilsona, koja se u originalu nalazi na Beach Boys klasiku "Pet Sounds”. Istina, teško je bilo prepoznati je, no Lloydu i ekipi je ona samo poslužila kao osnovna melodija preko koje su izgradili potpuno novu kompoziciju. Lloydov saksofon je zvučao kao iz nekog drugog vremena, Moranov klavir je bio mnogo pitkiji nego prošle godine u SKC-u, dok su Rogers i Harland više puta dokazali zašto ih smatraju jednom od najboljih ritam sekcija u savremenom jazzu.
Pored mnoštva kompozicija sa poslednja dva Lloydova albuma ("Go Down Moses”, "Tagi”), mogli smo čuti i "Passin Thru” koju Lloyd svira još od šezdesetih godina, a upravo se akustični jazz iz te dekade najviše osećao te večeri. Improvizacija, usviranost, tradicija, inovativnost, iskustvo, mladost – sve se to moglo osetiti na koncertu Lloydovog kvarteta. Beše tu za svaki ukus po nešto, pa je verovatno zato i najveći broj publike izašao iz sale sa osmehom na licu. Kada sve saberemo i oduzmemo, bez preterivanja možemo reći da je ova svirka ponajviše obeležila 27. BJF.
Ko god da nastupa posle ovako bravurozne svirke, imao bi težak zadatak, pa makar on bio i "čudo od deteta” kako nazivaju Jermenskog pijanistu Tigrana Hamsyana, koji aktivno svira klavir 21 godinu,a ima ih samo 3 više. Još ako imamo u vidu da je na bini bio samo on i samo jedan instrument, jasno vam je kakav majstor svog zanata morate biti pa da održite pažnju publike na visokom nivou. Nakon nešto više od sat vremena svirke, bilo je očigledno da je Tigran dorastao tom zadatku.
Većinu repertoara činile su kompozicije sa njegovog ovogodišnjeg albuma "A Fable”, što znači da smo čuli zvuke jazza, klasične muzike kao i primese jermenskih etno tema. Minimalizam jednog instrumenta, Tigran je nekoliko puta obogatio energičnim pritiscima na dirke, zbog čega je zvuk često bio raskošniji od klasičnog koncerta za solo klavir. U nešto tišim kompozicijama mogli smo prepoznati uticaje ekpresionista kao što su Alban Berg, ali i minimalizam Erika Satija i bajkovitost Debisija. Iako se ubrajam u laike kada je tehnika sviranja klavira u pitanju, mislim da nije potrebno biti ekspert da bi vam bilo jasno da onakvu količinu emocija ne može da prouzrokuje neko ko nema nesvakidašnji talenat u prstima. Hamsyan je dokazao da virtuoznost i emocija idu ruku pod ruku, a s obzirom na to da ima tek 24 godine, sasvim je sigurno da njegova remek dela tek dolaze.
Poslednji dan festivala je bio rezervisan za njujorške gitariste. Prvi je nastupio Marc Ribot, bez sumnje jedno od najvećih imena avangardne muzike danas. Društvo su mi pravili legendarni free jazz veteran, kontrabasista Henry Grimes, kao i savremeni free jazz bubnjar Chad Taylor. Falio im je samo još trubač Roy Campbell pa da postava koja je 2005. zajedno snimila album "Spiritual Unity” posvećen Alberu Ayleru, bude kompletna.
Svirka je počela Aylerovom pesmom koja zatvara tu ploču "Bells” i več na samom startu bilo je jasno kakav nas free spirit koncert očekuje. Kako je Ribot najavio posle te kompozicije, okosnicu repertoare su činile numere Aylera, Coltranea kao i nekoliko autorskih pesama. Malo je gitarista koji sa takvom lakoćom, putem šestožičanog instrumenta, verno prenose atmosferu originalnih kompozicija odsviranih na saksofonu. Siguran sam da bi Ayler i Coltrane bili ponosni na kreativnost Ribotovog trija da su kojim slučajem gledali ovaj koncert.
Kada je u pitanju koncert benda kog čine Ribot, Grimes i Taylor, naravno da je ključna reč improvizacija. Ono što najviše fascinira je jednostvnost sa kojom njih trojica improvizuju, ali i šarolikost stilova kojima se bave. Uostalom, Ribot je čovek koji je u stanju da zasvira sa Eltonom Johnom, ili Keith Richardsom na Tom Waitsovom albumu, ali isto tako da odsvira jam sa Glennom Brancom. Bilo je tu i bluesa, i noisea, i jazza, i rocka i čega sve još ne" Melodično, apstraktno, bučno, tiho" Zanimljivo je pomenuti da Ribot ima 57, Grimes čak 75 godina, a da zvuče vitalnije i originalnije od gomile klinaca koji se lože na improvizovani jazz. Retke su prilike kada u Beogradu možemo da vidimo koncert sa ovako usviranim i kompletnim muzičarima na sve teme, a još ređe one kada pravi Amerikanci zasviraju u sali Amerikana Doma omladine.
Ribot se ponovo pojavio na bini kada je sa svojim prijateljem Elliottom Sharpom odsvirao improvizaciju na početku Sharpovog koncerta. Nakon toga, izašao je Sharpov šestočlani bend i usledio je omaž legendarnom blueseru Willieju Dixonu. Posle Ribotove bombe, moram priznati da me ne bi fascinirala ni mnogo bolja svirka od one koju je Sharpov bend pružio u prvih petnestak minuta. Daleko od toga da njegov Electric Willie nije imao smisla, ali njihov blues je nekako mnogo zvučao strejt u poređenju sa bluesom koji smo slušali koncert pre toga. Mislim da je to manjak strpljenja za Sharpov bend bio prouzrokovan isključivo lošim tajmingom.
