Izvor: Politika, 28.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Argumenti za prevođenje sa srpskog na hrvatski
Ne možemo zatvarati oči pred činjenicom da su hrvatski i srpski dva jezika, pa je stoga opravdano prevođenje knjige profesora Ćirkovića, kaže njen prevodilac Ante Bašić
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 28. januara – Knjigu akademika Sime Ćirkovića „Srbi među evropskim narodima”, koja je nedavno u hrvatskom izdanju („Golden marketing – Tehnička knjiga”) predstavljena na prigodnom okruglom stolu u Zagrebu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preveo je na hrvatski Ante Bašić iz Zagreba, mladi profesor hrvatskog jezika i književnosti u jednoj osnovnoj školi, koji je studirao kroatistiku i južnu slavistiku, kako se to sada naziva, pa time i srpsku književnost.
Zamoljen da za „Politiku” iznese svoje stavove uopšte oko prevođenja dela sa jezika kojim govore Srbi i Hrvati i opiše s kojim se teškoćama susretao u ovom konkretnom slučaju, Bašić kaže:
– Sam prevod je nastao jednim delom na inicijativu profesora Ćirkovića. Na obe strane, i na hrvatskoj i na jednom delu srpske, postoji ta osveštenost za potrebom prevođenja. Koji su argumenti za prevođenje teksta sa srpskog na hrvatski i obrnuto? Mislim da ne možemo zatvarati oči pred nekim neospornim činjenicama da se radi o dva jezika. Argumenti za to iznošeni su već nebrojeno puta na obe strane. Prvenstveno, to su istorijski razlozi, filološki i različiti tok standardizacije, koji je osobito od osamostaljenja Hrvatske pa nadalje išao u jednom sasvim drugom smeru. A i sam tok standardizacije jezika samo je jednim delom zajednički.
Naš sagovornik ukazuje na znatne razlike u percepciji razumevanja odnosa hrvatskog i srpskog jezika kod starijih i mlađih generacija. „Mislim da je to jako bitno naglasiti jer se na predstavljanju knjige takođe čulo, a to zagovara veliki deo naučnih krugova, da su načelno protiv prevođenja”, kaže Bašić i napominje da „postoje ipak neki drugi argumenti zbog kojih u to prevođenje treba ići”, pa objašnjava: „Naime, sve starije generacije su učile srpsku književnost i srpski jezik kao deo maternjeg jezika u školi – i ja sam isto, jednim delom, to učio na taj način. Prema tome, već u samom startu i na nivou usvojenosti leksika, srpski je kod starije generacije više percipiran kao jezik koji je mnogo bliskiji; u izvesnom smislu kao domaći jezik. Danas, kod mlađih generacija, osobito kod dece u školama, ta usvojenost leksika srpskog jezika je znatna manja.”
Drugi važan argument zbog kojeg je, po mišljenju Ante Bašića, prevođenje ove knjige bilo opravdano jeste da se radi o naučnom tekstu: „Jer, naučni tekst pretenduje na to da bude jasan, da bude nedvosmislen i da bude precizno formulisan.”
– Kada bi prosečni hrvatski čitalac ulazio u čitanje izvornika, u određenom delu bi sigurno nailazio na poteškoće. To se, jednim delom, odnosi na terminologiju i upravo njeno usklađivanje bio je veliki posao – kaže Bašić i dodaje da po struci nije istoričar, pa je često morao da posegne za velikim brojem drugih knjiga koje se bave sličnom problematikom. – Da se razumemo, ta terminologija nije usklađena sasvim ni u Hrvatskoj, ali ju je ipak trebalo uskladiti koliko je to moguće da ne bude prevelikih odstupanja. Druga stvar koja može predstavljati dosta veliki problem za hrvatskog čitaoca jeste i fonetsko pisanje stranih imena. Naime, ponekad je vrlo teško bilo – naravno za ona manje poznata imena – odgonetnuti o kojoj se osobi, zapravo, radi. Tako, na primer, na više mesta su navedena neka francuska imena za koja sam ja muku mučio dok sam otkrio o kome se zapravo radi. Istraživao sam u katalogu Narodne biblioteke Srbije, pa u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici, a olakšavajuća okolnost mi je bila što sam mogao da budem u kontaktu sa profesorom Ćirkovićem, što inače u pravilu nije slučaj kada nešto prevodite – objašnjava naš sagovornik.
Znači, Vi smatrate da se tu radi o prevodu, a nikako o redakturi, kako to takođe neki ocenjuju?
– Meni sad nije toliko bitno kako će se to zvati – prevod ili redaktura. Od samog početka na uredništvu smo operisali s time da je to prevod, pod navodnicima. Što se mene tiče može se to zvati i prevodom i redakturom, ali kad sam prihvatio tu ponudu ja sam mislio da će to zaista biti daleko lakše nego što je na kraju ispalo – odgovara Bašić, a na pitanje ša mu je bilo najteže prilikom tog prevođenja kaže:
– Bilo je teško odvagnuti koliko, zapravo, promeniti tekst na nivou sintakse. Konkretno, koliko da on ostane izvorno autorov, a da opet zvuči hrvatski. Moram naglasiti da je meni ovde bilo jako bitno načelo umerenosti. Dakle, ja nisam hteo, ni „Golden marketing”, ni bilo ko među inicijatorima ovog pokušaja prevođenja, nikom od nas nije bila namera da na tom pokušaju dokazuje velike razlike između hrvatskog i srpskog jezika, jer one su na jednom nivou – svi to znamo – neosporna činjenica. Ali, moralo se dokazati, a mislim da se tim prevodom to i pokazalo, da je on ipak bio opravdan.
Inače, napominje Ante Bašić, kada je reč o književno-umetničkim tekstovima, onda u načelu nisam za prevođenje sa srpskog na hrvatski i obrnuto. Naročito kada je reč o piscu kao što je, na primer, Ivo Andrić, koji ima tako osobiti jezični izražaj koji prevodom užasno gubi. Poslednje decenije Andrić je u Hrvatskoj doživeo više izdanja i ni jedno od njih nije prevođeno.
Na pitanje kako gleda na nove jezike poput crnogorskog i bošnjačkog i pokušaje međusobnog prevođenja, Bašić nam odgovara:
– Svi ti jezici su opravdani sa aspekta jezičnog identiteta koji se prenosi na nacionalni identitet. Ako neko sebe doživljava kao Crnogorca njegovo je pravo i da govori jezikom koji će on zvati kako on želi. Ako on smatra da je to crnogorski jezik, onda je njegovo apsolutno pravo da to bude crnogorski jezik. Ista stvar je i kod Bošnjaka. Dakle, ono zbogčega se uvek dolazi do dileme jeste to što se ne uzima u obzir da se jezik može posmatrati sa jako puno aspekata. A zavisi sa kog aspekta ga posmatrate.
Radoje Arsenić
[objavljeno: 29/01/2009]
