Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anima jednog faraona
Nepoznati stari Egipat: da li je moguće da je jeretički Ehnaton naslutio postojanje anime i animusa, pojmova koje je u nauku uveo Jung
Posle mnogobrojnih otkrića o faraonskom Egiptu koji je bukvalno izronio iz pustinjskog peska zahvaljujući, najpre, Napoleonovoj vojno-naučnoj ekspediciji, usledila su nova koja su uskoro, kad je Šampolion dešifrovao hijeroglife, dovela do stvaranja nove nauke – egiptologije. Svi su bili zapanjeni onim što su stari Egipćani iza sebe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostavili – hramove, oslikane grobnice, piramide, kao jedno od čuda Starog sveta, zagonetnu Sfingu, u čije značenje još nije proniknuto.
Vrhunac je bilo otkriće nedirnute grobnice faraona Tutankamona, a prošlog leta velelepnog pogrebnog hrama kraljice Hatšepsut. Ali, da jedan faraon, koji je vladao pre više od tri milenijuma, nasluti postojanje pojmova kao što su anima i animus – to već prevazilazi sve ono što dosad znamo o starom Egiptu. Jer, materijalnih dokaza o veličini te stare civilizacije ima na svakom koraku, ali nema mnogo sačuvanih pisanih dokumenata koji bi nam omogućili da saznamo više o njihovom unutarnjem životu, o duši.
Istraživanja se i dalje nastavljaju, pošto se ne zna šta skrivaju kako pustinjski pesak, tako i vode Mediterana kod Aleksandrije (nažalost, nisu pronađeni temelji spaljene najveće biblioteke Starog sveta, u kojoj su bili pohranjeni svi do tada poznati rukopisi, i to je jedan od razloga što Evropa pre Napoleona gotovo da ništa nije znala o kulturi na obalama Nila). Ono što je sačuvano od rukopisa još uvek je nedovoljno da se zatvore stranice knjige najfascinantnije stare civilizacije.
Zasad, kao celovit, postoji rukopis „Knjiga mrtvih”, kako je naziva današnja kultura, a zapravo „Knjiga živih” u staroegipatskom rečniku. Otkriće još nekog pisanog dokumenta omogućilo bi da još više zavirimo u dušu naših predaka, pošto autor ovih redova smatra da je to prva velika evropska civilizacija bez koje ne bi bilo ni grčkog čuda, a samim tim ni Evrope.
Na svu sreću, umesto papirusa koji brzo propada, u Egiptu su korišćene i glinene pločice na kojima, sem raznih administrativnih podataka, uvek može da se pronađe i neki zapis o onome što nas zanima – osećanjima, verovanjima, sumnjama u onostrani život, kao što se pisar čuvenog Berlinskog papirusa „drznuo” da, za to vreme jeretički, raspravlja o samoubistvu. Glinene pločice, neke nedavno pronađene u Tel el Amarni, pomogle su egiptolozima da bar donekle proniknu u vreme kad se u Egiptu dogodila prava društvena i religiozna revolucija. To je vreme vladavine Ehnatona, faraona koji je ceo do tada izgrađen monolitni sistem potpuno promenio uvodeći samo jednog boga – Atona, umesto Amona, koji je vekovima bio vrhovno božanstvo sa sveštenstvom u Tebi. Jednim potezom Ehnaton je sve okrenuo naglavačke – izgradio je novu prestonicu na zapadnoj obali Nila, a ne na istočnoj, kako je dotad bilo uobičajeno. Kad je završio svoje građevinsko delo (izgradio je čitav jedan novi grad), počeo je mnogo više da se bavi umetnošću (poznata je njegova čuvena „Oda suncu”) nego upravljanjem ogromnim carstvom.
Za svoje kratke vladavine ostavio nam je još nešto, što bi posebno obradovalo Junga da je živ. Njegovi arhetipovi imali bi dokaz koji bi samo mogao poželeti: kao što je poznato, među njima vrlo značajno mesto imaju anima i animus, „personifikacije ženske prirode muškarčevog nesvesnog i muške prirode ženinog nesvesnog”.
Uz već pomenutu „Odu suncu”, manje je poznato da je Ehnaton više pisao stihove nego vladao ogromnim carstvom, da se divio umetnicima i dao im punu slobodu u umetničkom izražavanju. Tako su nam ostale mnoge freske na kojima je cela njegova porodica, naslikana upravo onako kako fizički izgleda – on ružan, sa ženskim dojkama i kukovima, nasuprot lepotici Nefertiti s tipično muškom odvažnošću. To je navelo mnoge egiptologe da smatraju da je ona vladar – faraon, a ne genijalni i ružni Ehnaton, utoliko pre što nije samo sebe proglasio za boga nego i svoju suprugu boginjom. Bila je to još jedna jeres koja je skandalizovala sveštenike u Tebi, ali i njegove najbliže saradnike, jer se drznuo da učini nešto što nijedan faraon nije učinio.
I ne samo to – zapisao je na jednoj glinenoj pločici da su njih dvoje dva dela istog boga. Danas bismo, s puno ograda, zaključili da je Ehnaton bio Nefertitin animus, a ona njegova naglašena anima, što je skoro tri i po milenijuma kasnije formulisao Jung, napisavši u „Razvoju ličnosti”:
„U svom primarno nesvesnom obliku animus je jedan zbir spontanih, prethodno nepromišljenih uverenja koja vrše moćan uticaj na ženin emocionalni život, dok je anima slično tome sastavljena od osećanja koja utiču na muškarčev razum i izobličavaju ga... Shodno tome, animus teži da se projektuje na `intelektualce` i sve vrste `heroja`, uključujući tenore, umetnike, sportske asove, itd.”
Da li je moguće da je Ehnaton naslutio taj ženski princip u sebi, ne samo fizičkim izgledom nego celokupnim svojim ponašanjem i, shodno tome, umesto da upravlja moćnim carstvom, više negovao umetnost i sopstveno stvaranje? Njegova moćna anima često ga je nesvesno vodila putevima kojima ne stremi muškarac, što je bilo pogubno po carstvo koje je izgubilo mnoge teritorije, dok je Nefertitin animus, naročito posle faraonove smrti (verovatno su ga ubili oni što su ostali bez vlasti) više naginjao muškarčevom nesvesnom (to dobar istraživač može da zaključi) kad se našla sama na mestu koje pripada muškarcu.
Naravno, u ta davna vremena pojmovi koje je u nauku uveo Jung nisu bili tako sigurni i jasni ali je neverovatno kakvi sve mogu da budu putevi intuicije jednog genijalnog faraona i spoznaja ljudske prirode drugog genija, Karla Gustava Junga, osnivača analitičke psihologije. Njegova teorija arhetipa kao „nesvesne i primarne forme” pokazala je još jednom koliko je kolektivno nesvesno utkano u individualno ljudsko.
Milka Lučić
[objavljeno: 16/03/2008]
