Izvor: B92, 03.Okt.2014, 10:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Andrić vas inspiriše za ceo život"
O „Prokletoj avliji“ i Andriću, njihovoj važnost danas u Srbiji, o medijima, ministrima i kulturi u zemlji, u Kažiprstu televizije B92 autorke Tatjane Aleksić govorio je reditelj Nebojša Bradić.
Bradićev plesni komad „Prokleta avlija“ imao je beogradsku premijeru 2. oktobra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, pa je gostujući u Kažiprstu reditelj prvo preneo svoje utiske.
„Ono što je nama bilo važno jeste da je publika od prvog trenutka >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bila fokusirana na ono što se dešava na sceni“, kazao je Bradić navodeći da se posle fantastičnog aplauza publike nada da će predstava dugo živeti na sceni.
Zanimljivo je da se ovih dana navršava i petnaest godina od kada je Bradić na scenu postavio dramsku predstavu „Prokleta avlija“.
„Taj petnaestogodišnji krug se nastavlja u drugom mediju“, navodi Bradić napominjući kako se Andrićevi komadi često gledaju kao nepogodni za operu, balet i neke manje tradicionalne pozorišne izraze. „Učinilo mi se da je ovaj komad ipak podatan za transpoziciju“, dodaje on.
Ideja je realizovana uz pomoć Zorana Erića koji je komponovao originalnu muziku, kostime je uradila Tamara Bošković a koreografiju potpisuje Dana Rutenberg iz Izraela.
Predstava koju je prije deceniju i po postavio Bradić, na scenu je izevla impresivnu glumačku ekipu koju čine Nebojša Dugalić, Sergej Trifunović, Vojin Ćetković... Stvaranje novog, i to plesnog komada bio je veliki izazov, priznaje Bradić.
„To je delikatan posao u čemu treba savladati mnoge nepoznanice i čini mi se da smo uspeli. Andrić i pokret do sada nisu blisku, nadam se da od ove predstave neće biti tako“, tvrdi on.
Kako to obično biva, rad na predstavi sa sobom nosi i brojne probleme koji se u procesu pripreme ne mogu predvideti.
„Delikatan je bio trenutak kada je koreografkinja Dana Rutenberg morala da se vrati kući zbog rata u Izraelu, pa je ostavila svoj posao nama“, otkriva Bradić objašnjavajući da se posle ansambl posvetio poslu i uspešno ga izveo do kraja. „Prešli smo na drugu vrstu komunikacije, uspostavili smo fantastičnu relaciju, pa mogu da kažem da je predstava zajedničko delo.“
Bradić je dodao i da mu se, prema reakcijama onih koji su gledali predstavi, čini kako je „Prokleta avlija“ uspešno izvedena: „Uspeli smo u tome da igrači ne budu igrači, da plesači budu više od toga.“
Plesni komad „Prokleta avlija“ nastala je kao zajednički poduhvat Nacionalne fondacije za igru koja potpisuje produkciju uz pomoć Narodnog pozorišta i Grada teatra iz Budve, gde je proteklog leta predstava premijerno izvedena. Iako u komad nije uloženo mnogo novca, Bradić tvrdi da se to na sceni ne vidi.
„Uvek je najvažnija ideja i za dobre projekte se uvek nalazi novac. Kada dolazite iz oblasti civilnog sektora o tome vodite više računa, da od više potencijala koje ukrstimo dobijemo najbolji rezultat“, smatra on.
„Najvažnije bi bilo da ova predstava nastavi da živi. Mi imamo originalno delo i to je ono što nas čini konkurentniim. Kada igrate na našim scenama poznate svetske autore, oni su na neki način zaštićeni u svojim zemljama. Ako kreirate novo delo, granice su otvorene i domet naše umetnosti je mnogo veći“, objašnjava Bradić dodajući kako je „Prokleta avlija“ spoj našeg bogato kulturnog nasleđa, sjajnog kompozitora savremene muzike i inostranog koreografa, uz naše igrače i režiju.
Reprizno izvođenje „Proklete avlije“ u Narodnom pozorištu zakazano je za 10. oktobar, a predstava će potom biti izvedena i u Užicu, Somboru, potom u Novom Sadu, a očekuju se sledeće godine i izvođenja van granice Srbije.
„Andrić je nešto što vas inspiriše za ceo život“, tvrdi Bradić dok se priseća kako je roman „Na Drini ćuprija“ čitao još u petom razredu osnovne škole, zapisujući u svesku omiljene delove. „On je toliko savršen, toliko uzbudljiv i toliko stvari pokriva da možete ponovo da mu se vraćate, da ga prevodite u druge medije, a on time neće izgubiti već dobiti.“
Prema Bradićevom mišljenju uloga savremenih autora jeste u tome da klasike čitaju na nov način, povezujući ih sa savremenim dešavanjima.
„Andrić se može uvek čitati“, tvrdi Bradić objašnjavajući da naš nobelovac uvek ostavlja čitaoce pred pitanjima koja su znatno bolja i aktuelnija nego ona koja se mogu naći u dnevnim medijima.
Naziv komada „Prokleta avlija“, smatra Bradić, postao je metafora, „svakako i neka vrsta indikacije“. On se prisetio trenutka kada je pre deceniju i po odlučio da postavi ovaj komad na pozorišne daske.
„Davno kada smo pokušali da radimo tu prvu 'Prokletu avliju', sedeli smo Vojin Ćetković i ja na Trgu Republike. Iznad nas je bilo sivo nebo posle bombardovanja. Rekao sam Vojinu: 'Znaš, to me sve podseća na 'Prokletu avliju', a on je odgovorio: 'Pa da! To je to, to ćemo da radimo'“, priseća se Bradić.
Osvrnuvši se na svoje iskustvo na poziciji ministra kulture, Bradić tvrdi kako je to za njega bilo „zanimljivo iskustvo“.
„Došao sam u određenu vrstu nesporazuma ili sukoba sa Mlađanom Dinkićem, čovekom koji me je pozvao u vladu. Odatle nosim pozitivna iskustva i iskustva gubitaka“, navodi on uz napomenu kako je sa timom svojih saradnika pokušao da realizuje projekte kojima je dat prioritet u trenutku ekonomske krize, a od kojih su mnogi sada stali sa napretkom i realizacijom.
„Situacije se ponavljaju“, dodaje Bradić komentarišući rad aktuelnog ministra kulture Ivana Tasovca. „Razumevanje vlade prema kulturi nije veće nego ranije. A kultura je ta koja čuva identitet i ono čime se naša zamlja najbolje predstavlja.“
Njegovo mišljenje je da na položaj kulture u Srbiji, koji nije na zavdinom nivou, svakako mogu da utiču i mediji koji bi trebalo da daju veću vidljivost dešavanjima i problemima iz oblasti kulture. Tome svakako treba dodati i obrazovanje, koje je danas palo u sasvim drugi plan.
„Danas predstava postaje događaj samo u pozorištu“, tvrdi Bradić objašnjavajući kako đaci koji posećuju pozorište svoje prisustvo doživljavaju kao promociju i zabavu. „To ne znači da su oni loša publika, samo nisu pripremljeni za pozorište.“
Uz sve to, važan je i rad institucija kulture, koji se ovih dana pogođene brojnim promenama na čelnim pozicijama. S obzirom na to da je dve decenije proveo na čelnim pozicijama pozorišta, Bradić prati aktuelna dešavanja i komenatirše kako je najveći problem u tome što ne postoji mehanizam po kojem se mogu donositi određena rešenja i odluke o tome ko će voditi pozorišta, ko će biti u upravnim odborima...
Kao primere pozitivne prakse on navodi Englesku ili Nemačku, u kojoj se upravnici pozorišta biraju dve godine unapred kako bi se pripremili za preuzimanje pozicije. S druge strane, u Srbiji...
„Nekada ste imali ugledne umetnike ili ljude iz sektora biznisa u upravnim odborima. Sad su to veoma tanki upravni odbori, pa ni ne mogu da donose kvalitetne odluke o tome ko će biti menadžeri i ko će voditi pozorišta“, navodi ne izdvajajući ni jedno od gradskih pozorišta kao konkretan primer. „Mislim generalno, nije ovo primedba na jedan izbor, već na sve institucije.“
