Izvor: TvojPortal.com, 13.Avg.2011, 00:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Alhemijsko pretapanje događaja
Dnevnik.rs Nova knjiga novosadskog pisca Slobodana Tišme, pod nazivom „Bernardijeva soba“, objavljena je ovih dana u izdanju Kulturnog centra Novog Sada.
Roman „Bernardijeva soba” je sedma knjiga ovog autora. Tišma je do sada objavio „Marinizme„ (poezija), 1995; „Vrt kao to” (poezija), 1997; „Bluz dajeri„ (pesnički dnevnik), 2001; „Urvidek” (priče), 2005; „Pjesme” (poezija), 2007; i ,,Kvatro stađoni” (roman), 2009.
O njegovoj novoj >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << knjizi kritičarka Maja Solar navodi da „Bernardijeva soba‘ nije samo roman kao događajnost, već priča koja je pronašla i autora i čitaoce, i vozi nas i vozi u čudesnoj naizmeničnosti uzlaznih i silaznih lukova na Jadranskoj magistrali. Ispresecanost putanja fenikscrvene bube i tamnog mercedesa, u tamnoljubičasto more, u veliki hladni Okean. Roman koji je kantata raspričava se kao muzika - i na planu doživljaja. Reč je o prozno-poetskom melanžu, pripovesti i refleksijama, muzici i slikama, alhemijskim pretapanjima događaja, razmišljanja, boja i oblika, nameštaja, sobe, grada i okeana. Naracija nije linearna, nego isprekidana, muzikalna, ponavljajuća, dijalektička; ne putanja, nego mnoštvo skretanja i susretanja ... Novi roman Slobodana Tišme pojavljuje se kao netipična proza, kao pasivni otpor i rezignacija, kao remećenje klasične naracije (sistema u kojem živimo) i prepuštanje alhemiji zgušnjavanja doživljaja i događaja. Slojevi radnje su slojevi zanosa koji želi da bude neprekidna afirmacija, dijalektička afirmacija, ,,Da ali Ne! Ne, ali Da! Uvek Da, ali sa zadrškom“. Stoga je priča=doživljaj ovog romana ona kućica koju nosi svaki/a umetnik/ca. „Bernardijeva soba‘ je svačija vlastita soba, mesto subjekta koje je titranje praznine između talasa Okeana, soba koja nas prazni od nas samih“.
Sam autor ove knjige u jednom intervjuu datom povodom novog romana napominje da je možda u njemu najviše dao svoje unutrašnje osećanje stvari.
- To što ja pišem je neka vrsta postknjiževnosti. Ako bi primenili neka merila, zakone i teorije književnosti na moje pisanje, moglo bi se slobodno reći da je to jedna loša, slaba književnost. Međutim, ja sam svesan toga. Ja pišem tu postknjiževnost. Sve što čini prozu i kod mene se pojavljuje, ali je sve u nekim obrisima. Javljaju se elementi neke radnje, neki lanac priče, ali oni su nedovoljno izraženi. Nedorečeni su i onda se to gubi, prelazi se u nešto drugo. Likovi su isto tako pomalo neisprofilisani u psihološkom smislu. Možda je lik u „Bernardijevoj sobi“, generalno gledajući, najdorečeniji. Taj Pišta Petrović, sad je taj junak ipak dobio ime, u stvari je kao hermafrodit, ni muško ni žensko. Nema pravi identitet, nije, u zvaničnom smislu, utemeljen. Ako živiš u nekom prostoru, među ljudima, moraš da imaš neki svoj lik, u smislu da si ili muškarac ili žena, ili si gej, ili si Srbin ili Mađar, ili nešto po profesiji. Pišta Petrović nema ništa od toga. Ali, on kao lik ima izvesnu sugestivnost. Uverljiv je, živ – kaže Slobodan Tišma u intervjuu.
Objašnjavajući svoj pripovedački postupak, Tišma navodi da u svoja dela unosi anegdote, jer to najbolji način da se održi pažnja čitaoca. Za njega je to kompromis, najviši što može da napravi za čitaoca, trudeći se da ga ne gnjavi.
U završnom poglavlju novog romana, Tišma je praktično prepričao ceo roman, što objašnjava kao neku vrstu konceptualizacije.
- Volim da završni udarac napravim sažimanjem radnje, samo golom naracijom, dam šta se događa u romanu od početka do kraja, da čitava priča bude tu. U „Kvatro stađoneu“ na početku završnog poglavlja piše da je za nestrpljive, a u „Bernardijevoj sobi“ za veoma nestrpljive čitaoce – objašnjava ovaj autor.
Slobodan Tišma je rođen 1946. godine u Staroj Pazovi. Živi u Novom Sadu. U mladosti se bavio poezijom, konceptualnom umetnošću i rok muzikom u kultnim grupama „La strada“ i „Luna“. N. Pejčić
slobodan tišmabernardijeva soba
