Izvor: Blic, 22.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
35 bez mrlje
35 bez mrlje
U istoriji domaćeg rokenrola postoji neobično malo grupa koje su uspele da opstanu mnogo godina, a tokom tog dugog vremena ispunjenog najrazličitijim iskušenjima, ne izgube ni kontinuitet, ni obraz, ni snagu i, shodno tome, podjednako uspešno funkcionišu na muzičkom i simboličkom planu. 'YU grupa', koja je prigodnim koncertom u Domu omladine prošle nedelje proslavila trideset pet godina delovanja, nije - kako bi se možda moglo pomisliti - simbol nekakvih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'starih dobrih vremena' u kojima je sve bilo bolje nego danas (između ostalog i zato što takva vremena na postoje), nego mnogo više direktan dokaz da je, čak i u uslovima kakvi vladaju na ovdašnjoj sceni, moguće kreirati stvari od istinskog značaja, koje probijaju granice i istovremeno uspostavljaju kriterijume i žanrove. Takođe, da je moguće zadržati izvornu čistotu motiva i usavršavati se u zadatim okvirima i, poslednje, ali nikako ne i najmanje važno, spremno dočekati sledeću generaciju i nastaviti gradnju rame uz rame sa njom.
Ovo poslednje dovelo je do stvaranja prve srpske rokenrol dinastije, koja s razlogom ponosno nosi prezime Jelić. Doprinos Žike i Dragog Jelića - dozvolićete mi da parafraziram samog sebe: nije potreban nijedan drugi argument u prilog važnosti i vrednosti 'YU grupe' osim onog da u njoj sviraju braća Jelić - jugoslovenskoj, a zatim srpskoj sceni neukusno je odmeravati.
Oni su, zajedno sa svim svojim saradnicima, postigli sve što jedan bend može da postigne, ali i nešto više od toga: stvorili su žanr i do danas, zapravo i nemajući pravu konkurenciju, ostali njegovi najupečatljiviji predstavnici. Venčanje tradicionalnih muzičkih motiva i rokenrola - čija su apsolutna i neprikosnovena kulminacija 'Kosovski božuri' - nikada, ni pre ni posle njih, nije izvedeno uz pomoć takvog talenta i uz toliku meru dostojanstva.
Ko ima uši, neka čuje
Pera je klinac iz moje ulice, unuk Duce Gluvog koji je, dok je igrao fudbal, Brazilcima dao gol iz kornera, a posle, u ona surova i siromašna vremena, krpio fudbalske lopte za Radnički.
Otkrio sam da i Pera slabo čuje tek letos, dok su klinci igrali košarku ispod moje terase. Primetih da se sve češće kroz opštu dreku probijaju povici prema Peri, jači i glasniji od ostalih. Pera je sitniji od svih i svi na njega viču. Pitam što su se okomili na njega. Odgovaraju mi da je to zbog toga što ne čuje pa moraju da viču.
U stvari drugovi ga dozivaju da doda loptu ili da se na trenutak skloni ispred automobila koji sumanuto jurcaju. Počnem da se raspitujem o Peri, kakav je đak. Kažu - fali mu jedna ocena, iz engleskog, da bude odličan. Sa takvim sluhom je muka da se nauči i srpski, kažem, da li bar sedi u prvoj klupi? Jok, odgovaraju klinci. Jadno dete, kako uopšte prati nastavu, kažem, a oni, gotovo ponosni na njega: 'Ali imperija uzvraća udarac'; kad ga pitaju nešto što ne zna, napravi se gluv i odgovara ono što je naučio. 'Je li mu prolazi', pitam. 'Na engleskom mu nije prošlo.'
Jednom probam da napravim štos, onako kako su to radili moji drugovi: Dobro, je l’ Peri nekada menjaju baterije? A oni ćute, obesili noseve. Tek malo kasnije jedan kaže: 'Nema baterije, izgubio!' Ne razumem, kažem. 'Ispale mu negde. Onda deda izvadio baterije iz svog aparata i dao mu pare da kupi iste takve na šarenoj pijaci. Pera otišao na pijacu, ali je ona bila zatvorena. Kada se vratio, deda ga pita gde su mu baterije, a Pera, onako ljut, kaže mu da ga je poslao na pijacu u nedelju i da je išao džabe. Dobro, kaže deda, vrati mi moje baterije. Nema, kaže Pera, bacio sam! Pa što si bacio? Oslabile su. Deda pošizeo, jer nije znao tip i broj tih baterija, nego ih je menjao onako na pokazivanje. Sada obojica nose gluvi aparat.'
E, do vraga, kažem. 'Nema veze', dodaje drugi klinac, 'i sa baterijama sve slabije čuje. Treba da ide na operaciju da mu ugrade nekakav Kohlerov aparat, 27.000 evra košta. Mi smo počeli da skupljamo pare u školi i ‘Kragujevačke novine’ će da pišu o njemu, a mogli biste i vi, u ‘Blicu’...' Ne odgovaram im, znaju da već pišem.
