Izvor: Objava, 01.Sep.2020, 16:41

ДУШАН БАРАНИН

Књижевник, писац популарних историјских романа и романсираних биографија Душан Баранин рођен је под Дурмитором 3. августа 1903. године, у Жабљаку, у сељачкој породици. Основну школу завршио је у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду. Баранин је такође и апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета.

Дурмитор и његова околина, некада чувени ускочки и хајдучки крај, никада није признавао турску власт. Својим беспутним и неприступачним планинским пределима пружао је уточиште многим људима из разних српских крајева, који су бежали од османлијског ропства и тираније. Није случајно што се Баранин определио за први српски устанак као главно врело инспирације својих историјских романа. Из његовог родног краја потиче славни јунак Гаврило Шибалија, Карађорђев повереник за Херцеговину, Стару Рашку и Подриње. Од Карађорђа је добио барјак јер је био заслужан за многе устаничке победе. Из постојбине Баранинове, из Дробњака и из Херцеговине, чим је избио први српски устанак дошло је преко три стотине хајдука и ускока у помоћ устаницима у Србији, међу којима је био и његов прадеда Милија Палија, приказан у роману "Ниче раја".

Дробњаци учествују у првом српском устанку још од његовог почетка 1804. године. Два пута је Дробњак био разаран и паљен, 1805. и 1809. године, али је остао и даље непокорен. Да је Дробњак вазда остао борбен, веран и привржен борби за слободу, доказује и убиство највећег турског јунака Смаил-аге Ченгића.

Још у свом детињству Баранин је слушао предања и приче о првом српском устанку и борбама с Турцима. Могао је у људима свог родног краја да препозна потомке некадашњих устаничких бораца, јер су не само његов отац, него и сви људи тога краја били синови или унуци оних хајдука и ускока који су заједно са Гаврилом Шибалијом учествовали чак и у Карађорђевом ослобођењу Београда, у Узун Мирковој војсци. Везе између Дробњака и устаничке Србије, преко Златибора и ужичког краја, редовно су се одржавале без обзира на присуство Турака у Старој Рашкој. Тако, на пример, 1807. и 1808. године, највећи део дробњачког живља, жена, деце и стараца, склонио се у Србију где су презимили, прехранили се и сачували док гора не озелени да би се поново вратили у свој завичај. Све је то утицало да предања о тим великим данима срчаности и трпљења буду живо препричавана у Бараниновом детињству.

Дурмиторски крај и људи са те необичне и големе планине прожети су до сржи народном поезијом која је највећим делом ту и поникла, а предања, чак и до данашњег дана, о косовском боју, српској средњовековној држави, првом српском устанку, бунама и борбама за слободу била су неисцрпна грађа и духовни живот тих људи. Није случајно што је Дурмитор са својом околином и у току народноослободилачке борбе био слободан и прибежиште многих партизана из разних крајева, који су се определили за борбу против Немаца и Италијана, окупатора Југославије. Дурмитор је свега десет месеци у току четворогодишњег народноослободилачког рата, 1941-1945. године, у неколико наврата, у време непријатељских офанзива био поробљен, али су и тада дурмиторске шуме и неприступачне врлети остале неосвојиве и стално слободне.

Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка схватања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније, он се одаје помном читању велике руске литературе XIX века. Чита дела Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова, али његову пажњу нарочито привлачи пољски књижевник Хенрик Сјенкјевич. Бараниново живо интересовање не зауставља се само на делима ових писаца; он је прочитао сва дела Балзака, Игoа, Мопасана, читао је и дела других великих европских и америчких романсијера, али његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности.

Учитељевао је у Босни, у срезу брчанском, у селу Лончарима. Затим у семберијском селу Броцу, где су се налазили потомци чувеног устаничког борца Зеке Буљубаше, који по Зекином брату Љубинку носе презиме Љубинковићи. Тако је и у том крају, који се некад граничио са устаничком Србијом, Баранин могао да чује многа предања о борбама и догађајима из првог српског устанка, нарочито о подвизима великог устаничког борца и вође "голаћа" Зеке Буљубаше. Касније, Баранин је учитељевао у Србији, у варошици Каменици у ваљевској Подгорини, такође устаничком крају који је и до данас сачувао низ предања, легенди и сећања на своје славне претке.

Због учествовања у опозиционој борби против шестојануарске диктатуре, Баранин по казни бива премештен у Хрватску, у село Куче у Туропоље, где остаје око три године. Ту се упознао са животом хрватских сељака, са Шеноиним јунацима и предањима о сељачкој буни Матије Гупца, која су у томе крају и данас жива. Одатле је премештен у Земун Поље, где завршава своје наставничко и учитељско службовање.

У току две деценије наставничког рада, повремено, кад је био кажњаван или отпуштан из службе, Баранин се бавио новинарством, књижевношћу и политиком. Био је члан Земљорадничке странке, која је била стално у опозицији према југословенском режиму између два светска рата. У томе периоду он је уређивао часопис "Бразда", недељни лист "Земљорадник", а био је и сарадник разних часописа ("Српског књижевног гласника", хрватског "Књижевника", сарајевског "Прегледа", београдског "Стожера", цетињских "Записа"). Повремено је објављивао приповетке у београдском дневном листу "Правда".

Године 1941. Баранин као резервни официр, одмах по нападу фашистичких сила на Југославију, према ратном распореду одлази у загребачку армијску област као ратни дописник. На два часа уочи уласка немачких трупа у Загреб, успева да се са једном групом официра Словенаца укрца на последњи воз, и преко Босанског Брода доспе у Сарајево. Одатле, преко Мостара, Невесиња и Билеће, стигне у Никшић, где га затиче капитулација Краљевине Југославије. Одлази у Жабљак и тамо остаје до маја 1941. године. Затим одлази у Београд, али већ крајем јуна враћа се на Дурмитор и учествује у тринаестојулском устанку у Црној Гори. После италијанске офанзиве, августа 1941. године напушта Жабљак, враћа се у Београд, али већ у новембру мора да бежи. Пролази кроз побуњену Србију и Ужичку републику - како се онда у народу називала слободна партизанска територија - да се преко Санџака врати на Дурмитор, где остаје до краја рата. Био је члан првог народноослободилачког одбора у тринаестојулском устанку, а децембра 1941. изабран је за председника народног одбора у Жабљаку и остаје на тој дужности све до одступања партизанских јединица у Босну. После капитулације Италије, 1943. ради у среском народном одбору у Шавнику. Тамо остаје све до почетка 1945. године када се враћа у ослобођени Београд.

После ослобођења Баранин је једно време био члан редакције листа "Село", а затим као искусан просветни радник професор и директор средње школе у Београду. У међувремену, 1945-1947. године, Баранин уређује издавачко предузеће "Бразда", у којој је издао и две своје збирке приповедака ("Сељаци", "Шуме падају"). Од преводилачке књижевности издао је дела Мома, Хиларија, Стејнбека и низ француских, енглеских и америчких романа.

У књижевности Баранин се јавио још 1926. године збирком песама под насловом "Шум крви у бесаним ноћима" (засебно штампана 1930. у Бијељини). Касније је објавио и другу збирку песама, "У сенци Балкана". У приповеткама (збирке "Сељаци", "Шуме падају") описује живот сељака и шумских радника на Дурмитору и у Семберији између два рата. Године 1953. објављује монографију о Проти Матеји Ненадовићу, која га уводи у токове првог српског устанка и даје му подстрек да што темељније проучи грађу из тога времена, која ће му доцније послужити за стварање историјских романа. Објавио је такође романсиране биографије Зеке Буљубаше и Карађорђа. То сведочи да је Баранин пре приступања раду на историјском роману посветио неколико година проучавању периода првог српског устанка и XIX века српске историје.

У свом првом историјском роману, "Ниче раја", Баранин приказује устаничке подвиге од 1804. до 1807. године, тј. када су устаници заузели Београд. Други роман "Замке", дочарава период устаничких борби и победа и проблематику устаничке власти од 1807. до 1813. године. Грађу за овај роман Баранин је дуго прикупљао и изучавао јер је материја сама по себи врло сложена. Баранин слика устаничке вође - победнике и властодршце, говори о сплету и последицама аустријских и руских утицаја, о свађама и сукобима око власти међу устаничким старешинама које најзад доводе до слома 1813. године.

Роман "Делиград" велича моравске бећаре који су пуних седам година били брана свим турским најездама од Цариграда према устаничкој Србији. У роману "Двојник" приказује се буна Босанаца под вођством Хусеин бега Градашчевића против султана Махмуда II. Најзначајнији у овој серији историјских романа јесте "Велики господар", роман о кнезу Милошу Обреновићу. Занимљива, сложена и противуречна, знаменита историјска личност самодршца приказана је у парадоксима онога времена, у мрежи сукоба и застрањивања, борбе око власти и напорима за осамостаљење Србије као државе.

У роману "Хајдук Вељко" Баранин приказује највећег јунака првог српског устанка кога носи неспутана жеља за авантуром, ратничким подвигом, исто колико га ковитла и вихор страсти, темперамента, хајдучка и бунтовничка крв горштака жељног слободе и револуционарних промена. Истовремено, то је панорама устаничких борби у источној Србији и неготинској Крајини. Баранина је импресионирао опис Вука Караџића који каже да је Вељко живео у доба Ахила или Милоша Обилића, био би као они; а да су они живели у Вељково доба, не би могли бити оно што је Вељко био. Знајући да је Вук био и врло шкрт и врло строг у изрицању својих судова о догађајима и историјским личностима првог српског устанка, Баранин је у краткој Вуковој биографији о Хајдук Вељку видео да ни Вук није могао да се не диви Вељковим херојским подвизима и људским вредностима.

Последњи роман из Бараниновог низа историјских романа посвећен је кнезу Михаилу Обреновићу. Кнез Михаило је необична личност која у свему одудара од свога оца Милоша, јер је он први културни европејац међу Србима који увиђа потребу да се Србија као нова, млада држава укључи у систем европске културе. По Михаилу, задатак Србије јесте не само ослобођење свих Срба, него да она буде и она снага која ће помоћи да се и сви остали балкански народи ослободе османлијског ропства.

Баранинов роман о паши херцеговачком Смаил-аги Ченгићу даје слику снажног али усамљеног човека, великог јунака, чак и хуманог у мери у којој то могу да буду такве особене личности које трагика догађаја и историјских збивања претвара у жртву дотрајалости једног царства за које се борио. "Хајдучица у харему" је посебна књига, збирка приповедака у којима су обрађени поједини занимљиви догађаји и личности које су судбински везане за токове првог српског устанка, претежно из Старе Рашке, Дробњака и Херцеговине, устаничкој Србији привржених крајева.

У роману "Голаћи" Баранин даје преглед збивања и удеса славних бранилаца устаничке Србије на Дрини, под вођством Зеке Буљубаше, родом Херцеговца из села Домана, чији су борци већином Срби бескућници из Босне и из Херцеговине, по чему су и добили име "голаћи". Они своју кућу и породицу замењују својом борбом за слободу Србије. Сви до једног, на челу са вођом Зеком Буљубашом, гину на Равњу, остајући стожери слободе за будућа поколења.

Најзанимљивије је да се из романа Душана Баранина сазнаје колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне, Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе током првог српског устанка. Први српски устанак нема само националноослободилачки, већ и социјални карактер. Он је, како то тврде западноевропски историчари, један од првих и највећих одјека француске револуције. Они га и не називају устанком него "српском револуцијом", као Немац Леополд Ранке, на пример.

Баранин у својим историјским романима првенствено негује динамичност радње у брзом развоју фабуле. Он не одузима много легенди, али је веома привржен и реалистичком податку, и зато његови јунаци живе пуним животом.

Душан Баранин је умро 1. септембра 1978. године у Београду.