Izvor: Objava, 25.Feb.2020, 00:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ОГИСТ РЕНОАР

Француски сликар Огист Реноар родио се у Лиможу 25. фебруара 1841. године. Породица му се убрзо преселила у Париз, где је млади Реноар пошао у основну школу. Ту је учио музику по наговору наставника Шарла Гуноа, али пошто је показивао склоности према цртању и бојењу он је са тринаест година постао помоћник у некој париској фабрици порцулана, где су на порцулану руком цртали цвеће и идиличне сцене као на сликама Бушеа и Ватоа. Машине су ускоро замениле цртање руком; потражња се код публике смањила, и после неколико година фабрика се затворила. Реноар је цртао лепезе и друге предмете да би зарадио за живот, а његова вештина и брзина биле су толике да је ускоро уштедео довољно новаца да се упише у сликарску школу којом је управљао академичар Глер. У том атељеу склопио је Реноар 1862. пријатељство са Монеом, Сислијем и младим студентом медицине Базијеом, са којим је неко времо становао. Млади Базије је имао богате родитеље који су желели да он настави студирање медицине, али је њега срце вукло ка сликарству и сликарима. Увек је помагао новцем Монеа и друге сиромашне чланове друштва. У историји уметности деветнаестог века остало је резервисано место за младог Базијеа; можда би то место било значајније да он није погинуо у рату против Пруске године 1870. У том рату Реноар је служио у коњици, пошто је ступио у војску у Бордоу.

У тим раним годинама Реноар је проводио многе часове у Лувру и ускоро је створио мишљење које је доцније стално понављао: "Сликање се учи у музеју... У музеју се развија осећање за сликање које сама природа не може да нам да." Ипак је путовао у околину Париза, у слободну природу, а најмилија му је била шума Фонтенбло. Ускоро је почео да припрема слике за Салон, и године 1864. предао је "Есмералду", која је била примљена. Том сликом био је касније толико незадовољан да ју је уништио. Следеће године судије жирија примиле су још две његове слике, али 1866, пошто је променио стил, пејзажи које је предао нису били изложени.

Реноар се сада много кретао у друштву Монеа, са којим је шетао париским улицама и насликао неколико незаборавних слика. Такође је радио портрете чланова своје породице и пријатеља, а наставио је да слика и пејзаже из околине. У исто време израдио је један изазивачки и реалистички акт који је назвао "Дијана у лову", мислећи да ће га тако примити одбор Салона. Слика је ипак одбијена.

У време кад је напунио тридесет две године Реноар је био на најбољем путу да направи успешну каријеру. Његови радови примани су редовно у Салон, где су почели да привлаче пажњу. Повремено је добијао поруџбине да слика портрете. Ускоро је био у могућности да напусти свој атеље на Левој обали и да се пресели у модернији и удобнији стан у улици Сен-Жорж.

Године 1874. отворена је изложба двадесеторице сликара коју је организовало "Sоciеté Аnоnymе dеs Аrtistеs, Pеintrеs, Sculptеurs еt Grаvеurs". Та изложба одржавала се код фотографа Надара, на Капуцинском булевару. Реноар је предао седам слика да се изложе поред слика његових пријатеља. Његово укључење у ту уметничку групу учинило је од њега "импресионисту".

После тога Реноар је насликао неке од својих највећих слика, окупане у блиставој светлости, израђене скицирајућим цртичастим потезом четке у пуној, сјајној боји. Ту је била теорија те исмејаване групе изражена на најбољи начин. Само Моне, Сислеј и Писаро, који су се држали начела школе, сликали су чисто "импресионистичке" слике. Године 1876. Реноар је насликао данас славну слику "Млин Ла Галет" и "Љуљашку". Три године касније, кад је предао Салону групни портрет, слику "Госпођа Шарпантје и њена деца", повољно су је оценили у званичним круговима. Полако се Реноар удаљавао од својих бунтовних пријатеља. Почео је да се жали на слабо здравље и повремено је одлазио изван Париза, на бањско лечење, које је постало саставни део његовог живота.

Кад је Реноару било четрдесет година, изненада је осетио неку несигурност у односу на своју уметност. Тада се вратио класичнијем стилу Енгровом, и на његовим цртежима и сликама из тог периода колорит је одређен више контуром, уз истовремено јаче изражену пластичност тела. Путовао је у Алжир, где су га запањиле боје и атмосфера те егзотичне земље. Али, дубоког трага у његовом стилу и држању оставио је пут у Италију, где је посетио Рим, Венецију, Фиренцу и Напуљ. У Фиренци и Риму провео је многе часове у музејима и палатама. У Ватикану је посматрао чудесне Рафаелове фреске, а у Помпеји је стајао запањен пред римским зидним сликама из првог века наше ере, и старијим.

Крајем 1883. године Реноар је отишао са својим добрим пријатељем, Монеом на југ Француске. Кратко време су боравили у Л'Естаку, где је Сезан вредно сликао савршене пејзаже тог вољеног краја.

Године 1884. Реноар се активно заузео око формирања једног друштва сликара који су се звали "ирегуларистима" и написао је неку врсту манифеста за ту групу. Ту Реноар каже: "Природа се ужасава вакуума, кажу физичари; могли би да допуне тај аксиом додајући да она осећа исти презир према правилности". Касније он говори: "Ниједан нос није смештен тачно над средином уста; кришке поморанџе, лишће на дрвећу, цветне латице никад нису једнаке; изгледа да лепота сваке врсте добија своју драж баш из те различитости." Он даље каже да је сврха тог друштва да припреми изложбе на којима би могао да учествује сваки сликар који усвоји "неправилност" као свој стил.

Године 1886. америчка публика је имала прилике да види једну велику изложбу француских слика коју је организовао Диран-Риел за Америчко уметничко друштво у Њујорку. Преко три стотине радова пренето је у САД, а изложбе су се одржавале у Медисон Сквер Гардену априла и маја те године. Изложба је постигла огроман успех и слике те школе ускоро су почеле да улазе у америчку збирку.

Током следећих година Реноар је много путовао; посетио је поново јужну Француску и наставио даље, у Шпанију, где је био засењен Гојином уметношћу. Тада је већ био славан у својој домовини и у иностранству, а 1904. у Салону цела једна соба била је одређена за његових тридесет пет слика.

Али је полако, с годинама, здравље почело да му попушта и он је једва могао да се креће, подупирући се двема штакама. Још увек је сликао, и остао активан и оптимиста. У току следећих десет година његово стање се толико погоршало да није могао да се служи рукама па је морао да привеже четке за шаке комадима платна. Тада му је додељен "Официрски крст" Легије части.

Реноар је сликао са енергијом и сјајем до последњег дана. За живота имао је то задовољство да види како му "Портрет госпође Шарпантје" откупљује Лувр. Кратко време пред смрт замолио је да га још једном одведу у Музеј, који је обишао у инвалидским колицима, док су га сви које је сретао поздрављали с поштовањем.

Умро је у Кану 3. децембра 1919.

Реноар је израдио више од 6.000 слика, а у последњим годинама живота и скулптуре у бронзи. Више него иједан други сликар његова доба, био је сликар "лепог живота", сликар који је најбоље изразио на платну и у свом начину живота искрену животну радост. За време своје дуге и успешне каријере сликао је само оно што је видео и у чему је уживао - веселе призоре из природе, здраве, младе и лепе људе, цвеће у цвату, воће и друге лепе ствари.