Izvor: Objava, 15.Feb.2020, 12:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ГОТХОЛД ЕФРАИМ ЛЕСИНГ

Ако би се укратко хтело рећи шта све одражава дело немачког књижевника Готхолда Ефраима Лесинга, онда се то не би могло боље учинити него што је то учинио Франц Меринг кад је рекао: "Величанствени презир свих световних добара, мржња према свим тлачитељима и љубав према свим потлаченим, несавладљива одвратност према "великанима света", стална готовост на борбу против неправде, увек скромно и увек гордо држање у убитачној борби са бедом политичких и социјалних прилика - све то, и још много чега бодрећег и окрепљујућег, - огледа се у Лесинговим писмима и списима".

То је био Лесинг, и када је још у ђачкој клупи замислио своју прву сатиричну комедију да би извргао руглу "бесмислену школску мудрост" и учену педантерију појединих наставника, и када је у својој комедији "Мина од Барнхелма" величао грађански дух, који се супротставио туторству Фридриха Великог и исмевао смицалице деспотског режима. То је био Лесинг, и када је у "Емилији Галоти" пркосио апсолутистичкој тиранији, и када се у "Мудром Натану" залагао за верску толеранцију, и када је у "Хамбуршкој драматургији" отворио нове путеве песништву и уметности. И, најзад, то је био Лесинг када се у "Баснама" на свој епиграмски начин обрачунавао са "великанима овога света" и уображеним величинама, ласкавцима и улизицама, са лицемерством, таштином...

Лесинг се родио 22. јануара 1729. године у Каменцу, у Саксонији. У кнежевској школи у Мајсену стекао је још израна солидно класично образовање и ретко познавање грчких и римских писаца. Овај даровити дечак је у школи тако брзо напредовао да је своје многобројне другове далеко оставио за собом. "Оно што за друге ученике претставља несавладљиву тешкоћу, за њега је то нешто што не може бити простије. Нама он више није потребан", писао је директор школе Лесинговом оцу. Тако је Лесинг 1746. године напустио кнежевску школу и прешао у Лајпциг да по жељи својих родитеља студира теологију.

Али у Лајпцигу, који је у то време био "мали Париз", Лесингу није ни на памет падало да живи животом смерног теолога. Уместо да размишља о верским догмама, он пише комедије и одлази на веселе забаве, мачевање и јахање; уместо да држи црквене беседе, он седи по кафанама и другује са члановима позоришне трупе Каролине Нојбер. И од часа кад му је ова трупа извела у Лајпцигу завршеног "Младог научника", Лесинг ће осетити да је везан за позориште читавог живота. Међутим, Лесингови родитељи су отворено изражавали своје негодовање због његова "распусна" живота и друговања са "комедијашима", али су најзад, после дуга опирања, ипак дали пристанак да теолошке студије замени медицинским. Неколико мањих комедија, које је Лесинг у то време написао, наишле су на допадање публике. Овај успех навео га је на мисао да се посвети песништву. После пропасти позоришне трупе Каролине Нојбер судбина Лесингова била је одлучена. Он се 1748. године обрео у Берлину, где је дуже времена живео као новинар и преводилац. Затим се вратио у Лајпциг, где је 1755. године славио прву победу као драмски писац са својом трагедијом из грађанског живота "Мис Саром Сампсон". Неко време провео је у Бреслауу и Хамбургу; пред крај живота био је библиотекар чувене библиотеке у Волфенбителу. Умро је у Брауншвајгу 15. фебруара 1781. године приликом једне посете и као пуки сиромах био сахрањен о државном трошку.

Лаке и ведре лирске песме његових младих година остале су - по Меринговим речима - "узгредни и брзо заборављени отпаци". У "Епиграмима", иако не увек оригиналним, и у "Баснама", у којима шиба и исмева, поред осталог, и деспотизам Фридриха Великог, Лесинг је био превазишао све своје претходнике. Прве комедије ("Млади научник", "Слободоумник", "Јевреји"), мада писане још сасвим по француским и италијанским узорима, наговештавале су нов живот. Прекид са овим и ослањање на узоре енглеске грађанске трагедије претставља "Мис Сара Сампсон", прва немачка грађанска трагедија, којом је Лесинг достигао у овом периоду врхунац свог књижевног стварања. Дотада, грађанска класа могла је да се "појави" само у комедији, приказана као огрезла више или мање у пороку и са смешним слабостима. Овом трагедијом, међутим, Лесинг је учинио крај дотадањем миту да само крунисане главе и великани могу да буду јунаци једне трагедије, да су само они кадри да гаје узвишена и племенита осећања, а да у нижим класама, нарочито у грађанској, не може бити трагичних догађаја. Лесингова је, дакле, заслуга што је грађанска драма постала даља етапа у борби за еманципацију грађанске класе.

У Бреслауу - у оном раздобљу Лесингова живота које је, по његовим речима, било почетак озбиљне епохе његовог живота - настало је једно ремек-дело: комедија "Мина од Барнхелма", дело које, како каже Меринг, одише "сунчаним расположењем, какво не налазимо код Лесинга ни пре ни после тога" и у коме се "развија јасноћа и снага мисли, дијалектичко савршенство језика, које Немачка дотада није ни издалека познавала". То је класична комедија немачког грађанског живота и прва позоришна творевина са специфично савременим садржајем. Предмет за ову своју грађанску комедију Лесинг је узео из војничког живота, а сама фабула је у ствари оштра и јетка сатира на деспотски режим Фридриха Великог.

Драма у којој се Лесинг показао као модеран писац и револуционар, "Емилија Галоти", класична је творевина Лесингова и његово драмско ремек-дело. Предмет овог "пркоса против деспотизма" је позната прича римског историчара Ливија о Виргинији, кћери римског центуриона Виргинија, коју је отац убио на јавном тргу да би њену девојачку част сачувао од скрнављења. Патриције Апије Клаудије, један од децемвира, отео је Виргинију од њене породице и прогласио је робињом. Овај догађај са Виргинијом и њена смрт изазвали су устанак плебејских маса и пад децемвира. Лесинг је радњу, чија је позорница био Рим, пренео у једну малу италијанску кнежевину модерног времена, у којој је владао деспотизам сличан деспотизму Фридриха Великог. Политичко-социјалан значај ове прве немачке трагедије, прожете савременим духом, и њен револуционарни карактер учинили су на савременике снажан утисак, а самој драми дали вредност коју је и до данас сачувала.

Лабудова песма, Лесингова последња драма "Мудри Натан", коју је он назвао "сином почетка своје старости, сином при чијем је порођају помагала полемика", настала је као плод његових жестоких теолошких борби са "полутанским" - како их назива Меринг - немачким просветитељима и наметнуте му распре од стране хамбуршког главног пастора Гецеа.

У овом драмском спеву (Лесинг га је - како је он то рекао - написао да би са подругљивим осмехом отишао са бојишта), чија се радња одиграва у доба крсташких ратова, Лесинг иступа против верске нетрпељивости, коју је дубоко мрзео и свагда шибао. Лесинг, наиме, стоји на гледишту да је религија приватна ствар сваког појединог човека, у коју нико не треба да се меша и због које нико не сме да буде узет на одговорност, али је с друге стране био непомирљиви противник сваке религије која претставља препреку за научно истраживање или оруђе за социјално угњетавање.

Али Лесинг је у првом реду био критичар и теоретичар. Својим критичким и теоретским списима он је настојао да подигне интелектуални ниво немачког народа, сматрајући да на њега - на немачки народ - само тада могу да делотворно утичу уметност и напредне идеје. У том смислу треба разумети његова "Писма о најновијој књижевности", у којима осуђује позоришне прилике у Немачкој; затим значајну расправу "О басни", "Лаокона", спис о принципијелној разлици између песништва и сликарства, и - најзад - "Хамбуршку драматургију". Ова критичка расправа о драмама које су се играле у Немачком народном позоришту кад је Лесинг у њему радио као драматург, претставља врхунац и у исти мах и крај Лесингове естетске књижевне критике. Указујући истовремено песницима пут којим треба да иду, Лесинг у "Хамбуршкој драматургији" износи све недостатке и настраности позоришне уметности свога времена, нова настојања у драмској уметности и даје путоказ за реформу немачког позоришта, борећи се против француске класицистичке драме и естетских правила француског класицизма и залажући се за Софокла и Шекспира. "Хамбуршка драматургија" била је од не малог утицаја на доцније нараштаје.

Лесинг је био велики критичар, духовит песник и борац за слободу. "Читав његов живот био је полемика", писао је Хајне о Лесингу. "Од Лесингова мача дрхтали су сви. Кога његов мач не би могао да достигне, тога би он убио стрелама своје досетљивости", а та "његова досетљивост није никако мали француски хртић што јури за својом сопственом сенком", већ је "пре велики немачки мачор који се игра с мишем пре него што ће га задавити". Својим књижевним и теоретским делом, стилом, хуманошћу и напредним идејама Лесинг је извршио огроман утицај и омогућио појаву немачке класичне књижевности.